УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Архив "Друштва СУЗ"

Архив "Друштва СУЗ"
Полеђина једног од писама Damjanovitca (псеудоним краљевића Ђорђа Карађорђевића) (Из сузовског архива)

четвртак, 21. јануар 2010.

LENKA / Zoran M. Mandić



LENKA

Priče o ženama oduvek su za sobom nosile i vukle niz emocionalnih, književnih i špijunskih rizika. Nevolje sa njima su započinjale redovno odmah posle upoznavanja. A, rizici su dolazili za tim istim nevoljama. Nekada jezikom iracionalnih pojedinačnih okolnosti, a najviše plamenom u serijama u kojima su se te okolnosti lepile jedna za drugu poput kadrova na staroj filmskoj traci. Osećanja su tražla da budu zapisana, a kako je njihov tekst tumoroidno narastao započinjale su i prave špijunske provere. U tim proverama zrnce sumnje spuštalo se i do najtamnijih dubina ljubavnih temelja. Provere su tutnjale kroz logiku lepo složenih primera i upozorenja Istorije ljubavnica. Na nekim mestima veštije sistematizovanih od onih iz Makijavelijeve kultne knjige Vladar, ili Vladalac. Iz njene ekvilibristike kritika. U obimnoj antologiji o postmoderni ljubavništva nalaze se poglavlja sa opisima pogibeljnih udela životne stvarnosti u njegovim poremećajima. Put ka ovoj priči nosi niz emocionalnih, književnih i špijunskih opreza, pa je u krugu tih opreza treba sa posebnom pažnjom i čitati. Možda i više puta.
Lenka je u svojoj malograđanskoj sredini, više seoskog nego gradskog karaktera, važila za tihu i povučenu intelektualku. I pored proširene muške pažnje, kojoj je uočljivo bila izložena, retko je izlazila, čak i sa posla na kome je bila predmet mnogih izazova i provokacija.Udvarači su je opsedali navalama raznotonih direktnih i indirektnih ponuda i obećanja. U neslanom moru njihovih obraćanja spuštala je, sa diskretnim smeškom, pogled ka papirima na svom radnom stolu. Ponekad bi se, u poslednje vreme sve češće, povukla u malu pravougaoničnu salu, tik pored kancelarije u kojoj je sedela, da bi na miru završila dnevne menadžerske i organizatorske poslove. Nežnim, gotovo detinjim, osmesima skrivala je čuđenje, koje je u njoj narastalo u formi romana.
Andrej je pri prvom susretu sa Lenkom prepoznao smisao ugovora, koji je ona potpisala sama sa sobom. Ugovor – u kome je neprovidnim staklenim zidom odvojila svoju prošlost od psihologije stanovnika malog provincijskog gradića na obali jedne velike evropske reke. A, u koji je stigla po konkursu na kome je ubedljivo pobedila protivkandidate za mesto menadžera kulture. Iako, oženjen, Andrej je osetio visoku hormonalnu temperaturu koju je Lenkin lik podigao u njemu do gornje krajnosne granice imaginarnog muškog toplomera. Svestan promene u sebi, izazvane Lenkinom pojavom, Andrej je vremenom počeo da izbegava poslovne kontakte u kojima je morao da se konsultuje i dogovara sa njom. Na iste sastanke, pod izgovorom da je zauzet drugim obavezama, slao je kod Lenke svoje saradnike. Činio je to zbog naglašenog predosećaja opasnosti. I iz straha da nesmotreno ne prouzrokuje rušenje svega što je dvadeset godina gradio i sticao u braku. Sa suprugom Darinom, koja mu je rodila sina Jovana i ćerku Isidoru..Sa kojom je na placu od pola hektara sagradio lepu kuću sa potkrovljem i još jednu pomoćnu zgradu sa modernim poslovnim prostorom u kome je Andrejeva Darina otvorila privatnu apoteku. I, ko zna kako bi tekao tok ove priče da se u Andrejev život nije umešao «prst sudbine».
I, kao u vremenskim rukavcima bajke, jednoga dana, gotovo bezazleno, okrenuo se točak Andrejeve ljubavne sudbine na drugu stranu. Negde, pri kraju septembra, Andrej je po nalogu direktora firme, u kojoj je obavljao poslove menadžmeta za prostorno planiranje i komunalno opremanje grada, morao na simpozijum, koji se održavao na Zlatiboru. U jednom od luksuznih zlatiborskih hotela Andreju je rezervisan apartman i to na istom spratu na kome su se smestile njegove kolege iz susednih opština. Odmah po dolasku Andrej je na brzinu raspremio kofer, i po plakarima i komodama razmestio garderobu i druge lične stvari, da bi se, što pre, sreo u restoranu sa svojim kolegama-poznanicima iz Beograda, Novog Sada, Valjeva, Leskovca i Požarevca . Susret je bio više nego srdačan što se osetilo i po količini kasnije popijenog crnog vina, koje Andrej posebno obožavao. Nešto pre ponoći, oprostivši se od društva, Andrej je krenuo prema liftu u pravcu svoje sobe na trećem hotelskom spratu. Ušavši u apartman Andrej je prvo upalio televizor, a onda krenuo da se svlači, kako bi se, pre početka pekcije akcionog filma Transporter u luci Bronfild, istuširao, a potom nazvao Darinu i decu. Međutim, nemirujući “prst sudbine” oglasio mu se u trenutku kada je kročio u kupatilo. Sa primetnim iznenađenjem čuo je kako neko zvoni na ulaznim vratima njegovog apartmana. U trenutku je pomislio da mu je, možda, neko iz restoranskog društva doneo mobilni telefon, ili cigarete, koje je u odlasku slučajno zaboravio. Onako nag i pripremljen za tuširanje pogledao je kroz špijunku na vratima i imao šta da vidi. Pred vratima njegovog apartmana, sa onim tradicionalno diskretnim, ili čak prigušenim, osmehom stajala je Lenka. Sav zbunjen, Andrej je uzviknuo – momenat, i počeo na brzinu da navlači na sebe odložene pantalone i košulju. U brzini oblačenja, pod uticajem naglog iznenađenja pomešanog sa nevericom i uzbuđenjem, Andrej se sapleo od jednu nogavicu pantalona i bukvalno odleteo na pod sobe. Ustavši, provirio je još jednom kroz špijunku vrata, a onda nesigurnim pokretom ruke okrenuo ključ u sigurosnoj bravi. Otvorivši vrata ugledao je Lenku. Ona je mirno sačekala da se Andrej malo pomakne od vrata, a onda bez oklevanja i traženja dozvole ušla u njegov apartman.
Nakon Lenkinog ulaska Andrej je, kao sleđen, ostao kraj otovrenih vrata gledajući kako se Lenka mirno smešta u fotelju pored stalka sa televizorom. Na njeno umiljato upozorenje da se skloni sa promaje Andrej je konačno zatvorio vrata. I, ko zna koliko bi Andrej još stajao u stavu mirno da Lenka nije ustala i počela da odlaže odeću sa sebe Prvo je izula cipele, a onda polako raskopčala predivnu belu košuljicu. Kada je ostala, samo u gaćicama prišla je Andreju i počela da ga, onako zbunjenog i ponovo obučenog, skida. Andrej bio ukočen poput sveće, ili, bolje rečeno, u nekoj vrsti šoka. Lenka ga je za tili čas oslobodila ono malo odeće koje navukao na sebe dok je ona zvonila na vratima njegovog apartmana, a onda, uhvativši ga za ruku, povela u kupatilo. Hipnotisani Andrej je izvršavao njene zamisli. Pomerao se za njom u istom smeru. Andrej nije ni slutio šta mu je Lenka sve pripremila.
Tek kada mu je, potpuno zbunjenom, i to sa nekim iznenadnim i dobro pripremljenim trikom, stavila prave policijske lisice na ruke.Andrej je počeo da se budi iz bunila. Njegovo buđenje se pretvorilo u strah nakon što mu je Lenka preko očiju navukla neprovidni crni povez. Učinila je to nimalo nežno, a onda ga je još grublje sa dobro uvežbanim aikido zahvatom oborila na pod kupatila. Za tili čas tako oborenom svezala mu je i noge i postavila ga u sedći položaj. Zarobljenom Andreju, i to za neverovatnih nekoliko sekundi, preostalo je, samo, da čeka dalji razvoj Lenkine akcije. Pokušao je da razmišlja. Ali, uzalud. Sve se odvijalo, kao u nekom američkom trileru. Događaj je kulminirao kada mu je Lenka dohvatila penis i divljački započela da ga dovede u stanje erekcije. Iako je osećao bolove Andrej je morao da istrpi Lenkin naum. I čeka bilokakvu pomoć. U trenutku kada je molećivo pokušao da progovori Lenka ga je udralila nekim čvrstim predmetom po glavi. Od siline udarca Andrej se onesvestio.
Andrej se tek narednog dana probudio u bolnici. Došavši svesti primetio je da je prikopčan na infuziju i neke aparate, koju su pratili rad njegovog srca. Imao je i povoj na glavi s kojim mu je bilo prekriveno levo oko. U pokušaju da ustane osetio je ruke medicinske sestre koja mu to nije dozvolila. A, onda je čuo glas dežurnog lekara. Lekar mu se obratio sa pitanjima: kako je i da li može da se seti nekog detalja događaja od prethodne noći. I pored svih napora Andrej je morao da prizna da se ničeg ne seća. Taj oblik amnezije družao je Andreja više od tri godine. I ko zana koliko bi to zatamljenje svesti još trajalo, da Andrej jednoga dana u selu svoje majke nije ugledao Lenku.
Sreli su se u seoskoj prodavnici mešovite robe. Bila mu je okrenuta leđima. Ali u trenutku kada je jedan mali trogodišnji dečak iza nje srušio neke predmete sa jedne police – Lenka se naglo okrenula. U tom okretu spojili su se Andrejev i Lenkin pogled. Na njenom licu je bio ponovo onaj prigušeni zagonetni osemeh. Osmeh, u kome je Andrej dobio odgovore na pitanje postavljena od strane lekara u jednoj od zlatiborskih bolnica. Bez i jednog postavljenog pitanja prišao je malom trogodišnjem lepotanu i pomogao mu da na policu podigne srušene predmete. A, onda ga je uzeo u naručje i krenuo za Lenkom.
Ušli su sve troje u veliki crni Lenkin Audi 6- iks sa tablicama Zlatiborskog okruga. Posle tri godine Andrej se sa radošću, konačno, bez lisica na rukama i poveza na očima, istuširao u kupatilu jednog zlatiborskog apartmana.


Beleška o autoru
ZORAN M: MANDIĆ rođen je 1950. godine u Vladičinom Hanu. Autor je više knjiga pesama i eseja. Priče je objavljivao u: Politici, Koracima, Poljima, Večernjim novostima, Dnevniku (N. Sad), Zlatnoj gredi i dr. Živi u Somboru.