УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Архив "Друштва СУЗ"

Архив "Друштва СУЗ"
Полеђина једног од писама Damjanovitca (псеудоним краљевића Ђорђа Карађорђевића) (Из сузовског архива)

понедељак, 24. октобар 2011.

Не пропустите да набавите нови број часописа БРАНИЧЕВО на овогодишњем сајму књига! (ШЉАКА ИСТОРИЈЕ;ШКАРТ)

Из најобимнијег прилога, студије ПРОВАЛИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ  Белатукадруза
објављене на крају  књижевног часописа Браничево  бр. 5-6/2011 (темат посвећен лустрацији!)


БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас М. Лукић, 1950  .  )

ШЉАКА ИСТОРИЈЕ;ШКАРТ


ШТА ЈЕ ПОТРЕБНО СРПСКОМ НАРОДУ  И КЊИЖЕВНОСТИ?

Они који се са носталгијом присећају Тита, данас, или јуче, и који га бране, исти су као и они који су осамдесетих година минулог века бранили Стаљина на Балкану и изван Русије. Бранећи Стаљина осамдесетих, деведесетих,  индиректно су бранили и онога који је Југославијом владао мртав и из гроба.Уместо најчувенијег српског вампира Саве Савановића, из  19. века, Срби су крајем другог миленијума добили свог (дуго)вечног вампира, вампира који ће им  – чинило се пити крв – докле свет буде постојао! Србијом је царовало као у најмрачнијим временима њене тамне историје сујеверје, ново и нечувено сујеверје: вера у Вампира.
Природно је што су успешни људи, многих фела и професија, сви који су направили успешне каријере у титоизму (наравно, и уметници), годинама после Вођине смрти, мислили са извесном носталгијом о титоизму и социјализму; неприродно је, што су многи од њих успели да се пресвуку и постану тобожње „демократе“, да баце прашину у очи јавности.
Зашто су и под којим условима Срби ушли у социјализам? Шта се Српском народу заиста догодило? Зашто је први пут у својој историји прихватио као свога господара
туђинца, једну од најконтроверзнијих личности овог века, контроверзнију и од лажног цара Шћепана  Малог, пробисвета туђе вере и нације? Војника који је у првом светском рату, као аутроугарски официр, ратовао против Краљевине Србије и био за то одликован? Коначно, зашто Срби, ако већ нису хтели своју националну династију, ако су хтели за вођу и владара туђинца, нису одабрали компромисније, повољније решење? Зашто је Гаврило Принцип пуцао у надвојводу Фердинанда? Чему толике жртве Првог, и Другог светског рата?  Зар Срби нису могли, своју  сулуду и неразумну потребу за вођом туђинцем да реше практичније и раније, без милионских жртава и ужаса два светска рата, изабравши аутроугарског надвојводу за свога цара 1914. године, а не аутроугарског каплара 1945. године?…
Српском народу је била потребна ИСТИНА. Одувек му је једино и само она била потребна.
Јер да је Српски народ знао истину о великом балканском опсенару и „мајстору историје“ педесетих или шесдесетих година ХХ века, сигурно је да би себи поставио ово неизбежно питање: историјско, морално и политичко, нехеројско и суштинско.
Зашто нема написане убедљиве и истинољубиве књиге о титоизму? Зато, поред осталог, што написати такву књигу, значи, написати књигу о – полтронима и удворицама.
Одрастале су генерације у клими коју је формирала страва, цензура, и слика која  је скоро свуда доминирала: Главна улица, школа  и фабрика носили су Вођино име. У свакој учионици  школе висила је Вођина увеличана слика. У разним позама… Сваки уџбеник почињао је његовом сликом и неком од његових ’мудрих’ изрека…
Чишћење Аугијевих штала српске Куће и књижевности. – Од како пишем, мислим, осећам, шта сам могао да видим? Дрво живота, које се смањило у трн на друму, те убада и себе и друге. Пламен небески  уроњен у блато, нити светли нити се гаси. Нико није призивао лепоту и богочовечански реализам у госте; многи су сурвани са горе високе, постали сапутници крвницима и безбожницима. Па и моји (тобожњи) пријатељи… Сви су и сви смо били препуни обмана и греха… Дрво живота и дрво познања постало је трн на друму, постало је дрво злочина, глупости, леденог мрака. Многи су се нашли на трпези одсутног Домаћина, те нису певали никоме другом до себи и својим залогајима…
Ни судбина ни карактер нису ме припремили да будем чистач Аугијевих штала српске, југословенских и других словенских књижевности; немогућа су велика чишћења и спремања и бесмислена као шминкање мртваца: смрт ће почистити редом све што треба.
Сећам се; две су вести на крају једне опаке зиме сустигле једна другу. Вест о смрти песника. И вест о угушивању гласа слободе. То је био ударац подмукли, прво у потиљак, па у очи.(…)
Сећам се, у време уобичајене емисије НТВ СБ, зачуо се крик главног уредника, затим празан екран, потпун мук. Као и вест о смрти Бродског, и то је било нешто неочекивано, несхватљиво, страшно.
Нешто што се као и смрт песника може објаснити медицински, правно. Увек постоји неко објашњење. Романи и фељтонистика су пуни сличних објашњења.        Написати: Сад су земљи у којој живим , везане, преко очију и уста, мараме! значи да сам дарнуо у живац онога што се управо догађа: слобода или илузија о слободи сад може да се врати  у пећину, као и мечка Божана!
Све ће то бити заборављено, кроз месец или два, или годину; народ и грађани ће тонути све дубље у очајање и нечињење; и многи ће заборавити да замишљају другачији живот и другде. Као што заборављају кад јесен бакарише лишће и крошње дрвећа. Није ме могла задржати несрећа, свеопшта и појединачна, о којој је овде само мали број тек слутио, и први пут сам осетио, одлазећи десетинама година унапред у мислима као низ ходник или лавиринт, сву  тежину националне и епохалне заврзламе.
Видео сам шта ће бити и какве ће идиоте и кретене налик на пацове измилеле из смрадних подземних канала величати као тиражне и значајне писце! Појавиће се чудовишта, каква свет није упознао, и с лева и с десна. Много тога ће бити злоупотребљено, потрошено… Прогласиће бесмртним писцима и песницима најфриволније камелеоне времена, најамбивалентније умишљене сподобе, Титове пионире, многе заводнике који су обожавали црвене шалове; многе ће преварити, али се надам да ће народ, иако очајан и необразован, прост, ипак изабрати средину.
Нису ми никада били посебно симпатични народњаци, не мислим да је народ врховна категорија; иза те речи постоји много обичних и необичних људи, различитих судбина, уверења и заблуда; матица живих и мртвих једног народа није кошница у којој је америчка куга све поморила.
Некако са повлачењем илузије слободе у пећине, почео сам да уочавам кржљава стабла, у шетњама, или кроз прозор мога стана или градског, међуградског аутобуса.
Све је овде закржљало и постало толико гротескно и безнадно као тринаесто прасе.

Крајем 1992, почетком 1993.

Нема коментара:

Постави коментар