Translate

Претражи овај блог

ПОСЕБНЕ СТРАНИЦЕ | Покајање

понедељак, 24. октобар 2011.

Не пропустите да набавите нови број часописа БРАНИЧЕВО на овогодишњем сајму књига! (ШЉАКА ИСТОРИЈЕ;ШКАРТ)

Из најобимнијег прилога, студије ПРОВАЛИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ  Белатукадруза
објављене на крају  књижевног часописа Браничево  бр. 5-6/2011 (темат посвећен лустрацији!)


БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас М. Лукић, 1950  .  )

ШЉАКА ИСТОРИЈЕ;ШКАРТ


ШТА ЈЕ ПОТРЕБНО СРПСКОМ НАРОДУ  И КЊИЖЕВНОСТИ?

Они који се са носталгијом присећају Тита, данас, или јуче, и који га бране, исти су као и они који су осамдесетих година минулог века бранили Стаљина на Балкану и изван Русије. Бранећи Стаљина осамдесетих, деведесетих,  индиректно су бранили и онога који је Југославијом владао мртав и из гроба.Уместо најчувенијег српског вампира Саве Савановића, из  19. века, Срби су крајем другог миленијума добили свог (дуго)вечног вампира, вампира који ће им  – чинило се пити крв – докле свет буде постојао! Србијом је царовало као у најмрачнијим временима њене тамне историје сујеверје, ново и нечувено сујеверје: вера у Вампира.
Природно је што су успешни људи, многих фела и професија, сви који су направили успешне каријере у титоизму (наравно, и уметници), годинама после Вођине смрти, мислили са извесном носталгијом о титоизму и социјализму; неприродно је, што су многи од њих успели да се пресвуку и постану тобожње „демократе“, да баце прашину у очи јавности.
Зашто су и под којим условима Срби ушли у социјализам? Шта се Српском народу заиста догодило? Зашто је први пут у својој историји прихватио као свога господара
туђинца, једну од најконтроверзнијих личности овог века, контроверзнију и од лажног цара Шћепана  Малог, пробисвета туђе вере и нације? Војника који је у првом светском рату, као аутроугарски официр, ратовао против Краљевине Србије и био за то одликован? Коначно, зашто Срби, ако већ нису хтели своју националну династију, ако су хтели за вођу и владара туђинца, нису одабрали компромисније, повољније решење? Зашто је Гаврило Принцип пуцао у надвојводу Фердинанда? Чему толике жртве Првог, и Другог светског рата?  Зар Срби нису могли, своју  сулуду и неразумну потребу за вођом туђинцем да реше практичније и раније, без милионских жртава и ужаса два светска рата, изабравши аутроугарског надвојводу за свога цара 1914. године, а не аутроугарског каплара 1945. године?…
Српском народу је била потребна ИСТИНА. Одувек му је једино и само она била потребна.
Јер да је Српски народ знао истину о великом балканском опсенару и „мајстору историје“ педесетих или шесдесетих година ХХ века, сигурно је да би себи поставио ово неизбежно питање: историјско, морално и политичко, нехеројско и суштинско.
Зашто нема написане убедљиве и истинољубиве књиге о титоизму? Зато, поред осталог, што написати такву књигу, значи, написати књигу о – полтронима и удворицама.
Одрастале су генерације у клими коју је формирала страва, цензура, и слика која  је скоро свуда доминирала: Главна улица, школа  и фабрика носили су Вођино име. У свакој учионици  школе висила је Вођина увеличана слика. У разним позама… Сваки уџбеник почињао је његовом сликом и неком од његових ’мудрих’ изрека…
Чишћење Аугијевих штала српске Куће и књижевности. – Од како пишем, мислим, осећам, шта сам могао да видим? Дрво живота, које се смањило у трн на друму, те убада и себе и друге. Пламен небески  уроњен у блато, нити светли нити се гаси. Нико није призивао лепоту и богочовечански реализам у госте; многи су сурвани са горе високе, постали сапутници крвницима и безбожницима. Па и моји (тобожњи) пријатељи… Сви су и сви смо били препуни обмана и греха… Дрво живота и дрво познања постало је трн на друму, постало је дрво злочина, глупости, леденог мрака. Многи су се нашли на трпези одсутног Домаћина, те нису певали никоме другом до себи и својим залогајима…
Ни судбина ни карактер нису ме припремили да будем чистач Аугијевих штала српске, југословенских и других словенских књижевности; немогућа су велика чишћења и спремања и бесмислена као шминкање мртваца: смрт ће почистити редом све што треба.
Сећам се; две су вести на крају једне опаке зиме сустигле једна другу. Вест о смрти песника. И вест о угушивању гласа слободе. То је био ударац подмукли, прво у потиљак, па у очи.(…)
Сећам се, у време уобичајене емисије НТВ СБ, зачуо се крик главног уредника, затим празан екран, потпун мук. Као и вест о смрти Бродског, и то је било нешто неочекивано, несхватљиво, страшно.
Нешто што се као и смрт песника може објаснити медицински, правно. Увек постоји неко објашњење. Романи и фељтонистика су пуни сличних објашњења.        Написати: Сад су земљи у којој живим , везане, преко очију и уста, мараме! значи да сам дарнуо у живац онога што се управо догађа: слобода или илузија о слободи сад може да се врати  у пећину, као и мечка Божана!
Све ће то бити заборављено, кроз месец или два, или годину; народ и грађани ће тонути све дубље у очајање и нечињење; и многи ће заборавити да замишљају другачији живот и другде. Као што заборављају кад јесен бакарише лишће и крошње дрвећа. Није ме могла задржати несрећа, свеопшта и појединачна, о којој је овде само мали број тек слутио, и први пут сам осетио, одлазећи десетинама година унапред у мислима као низ ходник или лавиринт, сву  тежину националне и епохалне заврзламе.
Видео сам шта ће бити и какве ће идиоте и кретене налик на пацове измилеле из смрадних подземних канала величати као тиражне и значајне писце! Појавиће се чудовишта, каква свет није упознао, и с лева и с десна. Много тога ће бити злоупотребљено, потрошено… Прогласиће бесмртним писцима и песницима најфриволније камелеоне времена, најамбивалентније умишљене сподобе, Титове пионире, многе заводнике који су обожавали црвене шалове; многе ће преварити, али се надам да ће народ, иако очајан и необразован, прост, ипак изабрати средину.
Нису ми никада били посебно симпатични народњаци, не мислим да је народ врховна категорија; иза те речи постоји много обичних и необичних људи, различитих судбина, уверења и заблуда; матица живих и мртвих једног народа није кошница у којој је америчка куга све поморила.
Некако са повлачењем илузије слободе у пећине, почео сам да уочавам кржљава стабла, у шетњама, или кроз прозор мога стана или градског, међуградског аутобуса.
Све је овде закржљало и постало толико гротескно и безнадно као тринаесто прасе.

Крајем 1992, почетком 1993.

Нема коментара:

Постави коментар

Документарни филмови Сазвежђа З