Translate

Претражи овај блог

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

петак, 25. септембар 2015.

Sirija?

FOTOGALERIJA: 12 činjenica koje mnogi ne znaju i ne žele znati o Siriji

  • piše: V.P.
  • Sirija, službeno "Sirijska Arapska Republika", "zaglavila" je u ratu koji traje više od četiri godine, danas je devastirana i uništena zemlja. U najboljem slučaju će joj trebati nekoliko desetljeća da se oporavi. RT kroz 12 slika prikazuje drugu, manje poznatu stranu ove zemlje, vrlo različite od ostalih arapskih država, koja je do 2011. godine bila zemlja velike kulture, gdje su muslimani, kršćani i druge etno-religijske skupine živjele zajedno i međusobno se poštivale.
    1. Sirija je oduvijek bila otvorena prema društvu i zapadnoj kulturi kao nijedna druga arapska zemlja.
    2. Sirija je jedina arapska zemlja sa sekularnim ustavom. Islamski zakon je protuustavan.
    3. Prije 2011. je Sirija bila jedina zemlja u regiji bez ratova i unutarnjih sukoba.
    4. Sirija je jedina zemlja koja je prihvatila iračke izbjeglice bez ikakve diskriminacije; političke, vjerske ili društvene.
    5. Obitelj sirijskog predsjednika Bashara Al-Assada pripada alavitima, ogranku šiitskog islama.
    6. Pet papa je bilo sirijskog podrijetla. Vjerska tolerancija je jedinstvena za tu zemlju.
    7. Oko 10% stanovništva Sirije pripada jednoj od mnogih kršćanskih crkava u zemlji. U ostalim arapskim zemljama kršćanska populacija broji manje od 1%.
    8. U Siriji se žene nisu obvezne pokrivati ni velom, ni burkom, niti čadorom. 
    9. Sirijske žene u zdravstvu i obrazovanju imaju jednaka prava kao i muškarci.
    10. Sirija je jedina mediteranska zemlja koja je još uvijek vlasnik svojih naftnih kompanija, jer ih vlada te zemlje nije htjela privatizirati.
    11. Sirija ima naftne rezerve od 2 500 milijuna barela, čija je eksploatacija rezervirana za poduzeća u državnom vlasništvu.
    12. Sirija je jedina arapska zemlja koja ništa ne duguje Međunarodnom monetarnom fondu.
     
     = preuzrto, izvor

    уторак, 15. септембар 2015.

    Зауставите САД и НАТО


    Смрт, сиромаштво и верски мотивисани масакри које су изазвале САД и војне интервенције НАТО-а на Блиском истоку и шире, довели су до незапамћеног прилива избеглица, који се једино може зауставити ако се „несмотрени“ страни војни ангажмани приведу крају, пише „Дојче виртшафтс нахритен“.
    Последњи талас избеглица долази првенствено из земаља разорених ратом у последње две деценије, укључујући бившу Југославију, Авганистан, Ирак, Сирију, Етиопију и Сомалију.
    То говори да су илегалне војне интервенције које су извршиле САД или њени савезници одржане у готово свим горе наведеним државама. Ово сугерише да су ови ратови кључни разлог ових масовних миграција. Ти ратови су произвели смрт, сиромаштво, анархију, распад друштава, верски мотивисане масакре и егзодусе“, истакао је немачки медиј.
    Прилив избеглица шокирао је званичнике многих европских земаља због чега спроводе брзе реакције као што је увођење граничне контроле или грађење ограда. Према немачким медијима, ове мере неће помоћи.
    Можемо да покушамо да изградимо зидове како би одбранили наше богатство. Али на дуге стазе ови зидови неће спречити милионе људи да илегално уђу у наше земље“, наводи се у публикацији.
    Решење лежи у суочавању са узроком проблема.
    Они, који желе да зауставе масовне миграције, треба да спрече несмотрене и непромишљене стране војне интервенције“, пишу немачки медији.
    Они такође морају променити војне савезе попут НАТО-а и од њих направити чисто одбрамбене блокове“, додао је „Дојче виртшафтс нахритен“.

    Немачки медији: Решење избегличке кризе — зауставите САД и НАТО | Свет | Novosti.rs

    Haran, Turska

    Piše: Sonja Todorović
    Haran
    Haran
    Biranje destinacije koju vredi videti i posetiti često ume da bude teško, puno različitih i primamljivih predloga, ali od pomoći pri tom biranju može da bude postepeno sužavanje i eliminacija mogućih opcija.
    Ako se uzme da je ekonomska situacija krajnje kompleksna i teška za modernog putnika, onda ne ostaje ništa drugo nego da se uputimo na još jedno virtuelno putovanje. Al pre toga, podsetimo se nekih iz korpusa ovih priča, priča iz MadrinaKapadokijeTrojeEfesaAntakijeZa one koji se nekako posebno vezani za doživljaj orijenta u ovom tekstu nastavljamo kontinuitet sa još jednim neobično zanimljivim, svakako egzotičnim mestom sa bogatom drevnom kulturom i istorijom. Ako pri tom uspremo da nekog navedemo da tokom svojeg putešestvija po Turskoj i poseti Haran, onda smo uradili opasno korisnu stvar.
    Turistički orjentisan
    Turistički orjentisan
    Od grada pod nazivom Šanlijurfa koji se nalazi u istoimenoj turskoj provinciji, Haran je udaljen 44 kilometara i odatle je lako prevozom stići do njega.

    Biblijska legenda

    Prema legendi, biblijski grad Haran se poistovećuje sa ovim, turskim Haranom. Naime, prema „Bibliji“, Adam i Eva su nakon izgnanstva iz Rajskog vrta otišli u grad Haran gde su nastavili svoj život. Ovaj grad je vezan i za priču o Avramu i njegovom potomstvu. Avram je neko vreme živeo u Haranu iz kog se preselio u Hanan. Međutim, kada je došlo vreme za ženidbu njegovog sina, Isaka, Avram ženu za njega traži baš u Haranu, uveren da će tu naći ženu koju odlikuju vrline i ispravnost. Na kraju i uspeva da tu pronađe ženu sa svog sina, Rebeku.

    Još jedna priča vezana za Haran je i ona o proroku Ioforu koji je, po predanju, tu živeo u pećini. Upravo u Ioforovu pećinu je Mojsije došao nakon odlaska iz Egipta. Nakon susreta sa Ioforom i preuzimanja slavnog skiptara, Mojsije kreće na planinu Sinaj.
    Zanimljivo je da po „Bibliji“ ovaj grad postoji još od postanka sveta, što na neki poseban način svedoči o dugovečnosti, trajnosti i duhovnosti Hanana, čak iako nije star koliko i „Biblija“.

    Središte puteva

    Reč harrānu na akadskom znači put, staza ili putovanje. Tim rečima se ovaj grad spominje u zapisama koji potiču još iz 12 veka p.n.e. Upravo ovo određenje govori o Haranu kao nekada velikom i bitnom trgovačkom i kulturnom središtu. Geografska pozicija davala mu je i strateški značaj. Ovaj turski grad je smešten na raskršću, središtu puteva za Damask, Ninivu i Karhemu.
    Kamile, kao simbol karavana
    Kamile, kao simbol karavana
    Što se trgovine tiče, ona se najčešće obavljala sa azijskim gradom Tirom. Roba kojom se najviše trgovalo bila je neka vrsta mirisne gume koja je bila stvarana od stabla pod nazivom stobrum. Drvo stobrum je aromatizovano, mirisno drvo koje se koristilo u robnoj razmeni u antici i imalo veliku vrednost i značaj zbog toga. Haran je vezan za još jedno središte. U središtu je sušne i tople nizije, koja ume da zadaje probleme stanovnicima ovog grada.

    Religija

    Dobar geografski položaj Harana uticao je i na razvijanje mesopotamske kulture u njemu. Ovaj grad je bio i bitno religiozno središte. Haran je bio smatran centrom mesopotamskog boga Meseca, Sina, čak sve do rimskog doba. Bog Sin predstavlja personifikaciju mudrosti i vezan je za astrologiju i proučavanja faza i značenja Meseca.
    Međutim, sa početkom prvog veka Haran postaje centar hrišćanstva i prvo mesto gde su se ckrve gradile otvoreno. Haran je bio rezidentalni centar hrišćanstva pre Prvog vaseljenskog sabora održanog u Nikeji, 325. godine, kojim je predsedavao Car Konstantin. Ali kod mnogih stanovnika Harana i dalje je vladalo paganstvo i vera u mesopotamske bogove, poput Sina. U Haranu je počelo i formiranje sekte Sabina. Hrišćanstvo na takvom mestu nije moglo dugo da se zadrži.

    Arhitektura

    Za Haran su karakteristične kuće koje izgledaju kao košnice, izgrađene u kružnom obliku od nepečene opeke, bez upotrebe drveta, i zasvođene krovom. Oblik ovih kuća obezbeđuje hladnoću i svežinu, preko potrebnu ljudima Haranskog podneblja koji su izloženi velikim vrućinama, ali i toplinu tokom hladnih dana. Iako spolja ove kuće izgledaju male, kada se uđe unutra zapravo se vidi njihova prava veličina i prostranost, a u njima su nekada živele porodice sa mnogo članova. Smatra se da ovakav način gradnje kuća potiče od Bantu naroda, pa da se dalje geografski širio i tako dospeo i do Harana.
    Otpornost kuća-košnica na vreme je neverovatna. One traju gotovo 3000 godina, uprkos jednostavnim materijalima od kojih su sagrađene. U nekima su čak ljudi živeli sve do 80-ih godina prošlog veka. Međutim, danas one imaju samo ulogu turističke atrakcije, a stanovništvo Harana koje je živelo u ovim neobičnim kućicama sada živi u novoizgrađenom, malom selu, nedaleko od njih i često su vodiči turistima prilikom razgledanja svojih bivših domova.
    Ostaci Harana
    Ostaci Harana
    Ostaci Harana iz daleke prošlosti su arheološka zanimljivost ove lokacije. Ostaci gradskih zidina i dalje stoje, kao i određena arhitektonska utvrđenja. Prvi Islamski univerzitet ikada nalazi se upravo u Haranu, a zgrada ove ustanove je pod zaštitom UNESCA. Džamija Ulu Cami iz osmog veka najstarija je građevina takve prirode u Anadoliji. Nuretin Jardmdži je arheolog koji predvodi aktivna arheološka iskopavanja na području Harana. Nekadašnji proučavalac Harana bio je i čuveni Tomas Edvard Lorens, odnosno Lorens od Arabije.

    Stanovnici

    Haran je danas nastanjen arapskim stanovništvom, koje je na ovo područje došlo za vreme Osmanskog carstva, u 18. veku. Ima i Asiraca. Žene su istetovirane i uglavnom nose tradicionalnu beduinsku garderobu. Interesantno je da je prosečan broj dece u porodici od 10 do 15. U starijim vremenima bilo je normalno da otac ima i do 45 dece!
    Devojčica iz Harana
    Devojčica iz Harana
    Stanovništvo
    Stanovništvo
    Glavni problem stanovnika Harana je vrućina koja sa sobom nosi sušu i otežava rad od kojih dosta ljudi živi. Nažalost, 80-ih godina XX veka došlo je do isušivanja vodnih izvora, pa je stanovništvu obezbeđen irigacioni sistem zahvaljujući kome mogu da se bave poljoprivredom, odnosno uzgajanjem pirinča i pamuka. Time im je omogućeno i ostajanje u ovom neobičnom gradu u kome kao da je vreme stalo i zauvek zadržalo jedinstvenu atmosferu i duh naroda.


    Više detalja TT Group

    понедељак, 14. септембар 2015.

    Вангино пророчанство, или - За који датум је заказан почетак Трећег светског?

    За који датум је заказан почетак Трећег светског?

    © Коллаж: «Голос России»
    Изгледа да је датум Трећег светског рата већ познат. Ову информацију неки из све снаге покушавају да сакрију од широке јавности, али – како се каже – све тајно пре или касније постаје јавно. Дакле, шта човечанство очекује у најближој будућности и шта нам је чинити у случају да наступи „час икс“?

    Управо овакве узнемирене изјаве се сад у изобиљу могу наћи на интернету. Пошто се оне подгревају отворено изврнутим чињеницама о стварној ситуацији у Украјини и деловању Русије људи једноставо не схватају шта се дешава у свету. А кад нема разумевања рађају се измишљотине. И медији просто не могу да одоле да не шпекулишу на тему Трећег светског. Користе се и давнашња предсказања Нострдамуса и Ванге и неразумљиво тумачење догађаја који се дешавају у свету, а понекад се чињенице једноставно намештају како коме одговара, а информације фалсификују.
    На пример, у мрежи на руском језику активно се врте „предсказања“ познатог руског астролога Павла Глобе који је још 2009. године предвидео да ће Трећи светски рат избити у марту 2014. године кад почне глобално прекрајање граница држава и кад дође до ескалације ратних конфликата. Рат је, по Глобиним речима, требало да почне или за време Олимпијаде у Сочију или убрзо после њеног затварања. Он је такође предсказао да ће Украјина бити подељена на неколико делова. Време је да заиста проверимо натприродне могућности људског мозга који је у стању да тако детаљно види догађаје из будућности.
    Међутим, ако пажљивије размотримо први извор који је објавио ову вест испоставиће се да је материјал датиран 2009. годином, али су после догађаја у Украјини уредници унели низ измена које су обичан чланак претвориле у праву сензацију која је за трен ока умножена у оквиру Мреже. Питање: зашто се све време пецамо на такве ствари?
    Психолог Ирина Лукјанова сматра да је читава ствар у унутрашњој потреби за опстанком:
    Сви ми знамо пословицу „ко је упозорен, тај је наоружан“. И управо због тога више волимо да унапред знамо за опасност, како бисмо имали могућност да се припремимо. Тема као што је рат, тим пре Трећи светски, не може да нас не брине, јер ће се он у суштини дотаћи сваког, као што је то било за време Другог светског рата који се још увек одлично памти. Може се рећи да је управо дубоки страх главни мотив за веома живо интересовање за ову тематику.
    Последњих година су уопште необично популарна предсказања о крају света, предстојећим ратовима и погибији свега живог. И док се једни скептички односе према овом шаманизму, други стално прелиставају најновије вести у потрази за још једном потврдом да ће ускоро почети Трећи светски рат.
    На пример, бугарска пророчица Ванга је сматрала да ће свет бити на ивици катастрофе док не падне Сирија, а онда ће почети светски рат. 1978. године кад је пророчанство изречено многи га нису схватили. Али, узимајући у обзир најновије догађаје, може се сматрати да њене речи имају смисла.
    Позната енглеска пророчица Џоана Сауткот, која је живела крајем XVIII – почетком XIX века је била уверена да ће нам Апокалипса дођи баш са Истока: „Кад на Истоку избије рат, знајте: близу је крај!“ Она је то изјавила 1809. године и тада је мало људи схватало о чему се ради, премда су се многа њена предсказања остварила: Француска револуција, долазак Наполеона на власт, а затим његов крах.
    Египатска пророчица Џој Ајад је, напротив, уверена да никаквог Трећег светског рата неће бити. По сопственим речима, она будно прати све промене на астрономској карти Земље и сматра да Земљи не прети рат везан за масовну примену насиља, већ да свет очекују друге битке, на пример, информационе и економске. Али, главна борба је борба за људски ум.
    Трећи светски рат се уопште неће одвијати уз примену правог оружја, већ уз помоћ средстава за масовно информисање. И он је већ у току. Управо зато је важно да човек схвата шта чита, гледа и слуша. Треба да уме да анализира и да пореди чињенице. И тада ће из ове „кланице“ моћи да изађе здрав и читав.
         = преузето: Крстарица

    недеља, 13. септембар 2015.

    Уликсове филмске тајне

    МАДА су према књижевним делима Џејмса Џојса снимани филмови, екранизације нису побудиле пажњу синеаста или мислилаца да о књижевном делу хировитог и умног писца проговоре и са становишта везе Џојса и филма - сматра редитељ и критичар Никола Лоренцин. Познати аутор ову "неправду" исправља својом књигом једноставног назива, али "џојсовске структуре" - "Џејмс Џојс и филм", коју је недавно објавио Филмски центар Србије.
    Славни ирски писац, аутор култних романа "Уликс", "Финеганово бдење", "Портрет уметника у младости", и збиркр приповедака "Даблинци"... вишеструко је повезан са светом покретних слика, без обзира на ти што, по речима Лоренцина, можемо говорити само о "латентном филму" у његовим књигама.
    - Небројени су филмски "испади" у Џојсовом књижевном раду: провоцирајуће алузије, поређења, прожимања, додири или наговештаји могућег филмописања, изражавање које је блиско филмском делу.
    У својој књизи, аутор се, како сам каже, не бави питањима могућих екранизација, већ само запажањима о Џојсу као могућем синеасти и о синеастичкој нарави његовог књижевног дела.
    Ирски писац се, по одласку из родног Даблина, 1904. (са вољеном Нором) накратко скрасио у Пули. Аутор се пита да ли се управо на овом месту догодио његов први озбиљни сусрет са кинематографијом.
    - Под светлима великог "Електро-биоскопа" браће Лифка, Џојс је, крајем 1904. на пулском тргу, широм отворених очију, сањарио о непознатом и новом свету.
    ПИСАЦ КАО СТАТИСТААУТОР бележи да је ирски писац био и један од статиста (заједно са Паблом Пикасом и Езром Паундом) у филму "Нечовечна" Марсела Лербијеа. - Док је трајало снимање, Џојс је био замољен, заједно са многим другим истакнутим уметницима париског високог друштва да се придружи великом скупу статиста који ће својим присуством увеличати музички наступ главне диве Жоржет Лебланк.
    Лоренцин бележи и један важан податак из биографије творца "Уликса" који, и на прагматичан начин, доказује везу писца и филма: Џојс је, уз подршку италијанских бизнисмена, крајем 1909. у Даблину отворио "Кинематограф Волта", први биоскоп у Ирској.
    - Раскошни биоскоп био је смештен у центру Даблина. Сачуван је и програм филмова одабраних за свечано отварање, а сам писац је осмислио плакате и исписао наслове филмова за прву представу.
    Мада је једно време био и менаџер, славни Ирац је брзо напустио ове "мутне и турбулентне воде непосредног рада на филму". По Лоренциновим речима, Џојс је још дубље заронио у свет покретних слика током свог вишегодишњег живота у Паризу (од 1920. до 1940), и тада филмској метрополи.
    - Сва значајна, разуздана и суптилна кинематографска збивања догађају се пред њим: од оних техничке природе до настанка звучног филма.
    Није пуно недостајало па да се прва екранизација неких Џојсових страница догоди деценијама раније, и то у режији чувеног Сергеја Ејзенштајна.
    - Три године после великог успеха филма "Оклопњача Потемкин", Џојс је у свом дому у Паризу крајем 1929. угостио славног руског редитеља. Две сродне душе расправљале су о могућности да "Уликс" долута и до кинематографских обала - пише Лоренцин.
    Џојсови на окупу
    Руски редитељ је био импресиониран Џојсовом техником "тока свести", па је на основу унутрашњег монолога главног јунака Леополда Блума, наводно, био написао и прву верзију сценарија. До сарадње ипак није дошло, а екранизација Џојсовог дела догодила се тек 35 година касније.
    - Временски, према годинама рођења и стасавања, писац је био сведок појаве биоскопа и био је у прилици да у дугом времену следи траг претварања овог "чуда технике" у суптилну и свемогућу машину којом ће настајати нови светови и нове стварности - пише Лоренцин.
    Ирски писац је, наводи аутор, у својој литератури "користио" филм и поступке изражавања, али истовремено није показивао интересовање за директним ангажовањем у седмој уметности.
    - Није предузимао ништа како би се изразио непосредно, сценаријем или адаптацијом својих романа, чак ни каснијих година, када су његова дела стекла велики углед, а најчувенији синеасти долазили да преговарају о екранизацијама.
    Јер, Џојс је, каже Лоренцин, "био литерарни човек који је у царству језика већ могао засести на сваки трон".

    Уликсове филмске тајне | Култура | Novosti.rs

    петак, 11. септембар 2015.

    Сумњив за ФБИ, а омиљен гост у Белој кући: Маркес...

    ФБИ пратилa Гарсију Маркеса све до Беле куће

    Готово четврт века по наредби Едгара Хувера прављен је досије о колумбијском нобеловцу, бачене су огромне паре а сакупљена је гомила безначајних података
    Сумњив за ФБИ, а омиљен гост у Белој кући: Маркес и Кастро (Фото Преузето са портала Uhuruspirit.org)
    Америчка обавештајна служба надзирала је кретања и контакте колумбијског нобеловца Габријела Гарсијe Маркеса готово четврт века. Да је најпознатији писац латиноамеричког књижевног бума био под тако дугом присмотром „Великог брата”, открива пре неки дан „Вашингтон пост.” Лист је на свој захтев, успео да добије низ докумената са којих је скинута ознака строге тајности. Федерални истражни биро (ФБИ) уступио им је 137 страница док је још толико својих записа задржао у тајности, до даљњег.
    Маркес је имао 33 године када је са супругом и малим сином стигао у Њујорк (1961. године) и као дописник кубанске агенције Пренса Латина уселио се у хотел „Вебстер”.
    Едгар Хувер, први директор ФБИ, човек који је на челу бироа остао за време осам америчких председника, одмах му је отворио досије и он је попуњаван сликама, контактима, преписима из новина читаве 24 године, чак и када је Гарсија Маркес стекао светску књижевну славу. Али за постојање досијеа није се знало све до сада, а писац „Сто година самоће” могао је тако нешто само да наслути.
    Маркесово познанство са Фиделом Кастром почело је управо тада када се Колумбијац запослио на кратко у Пренси Латини, и прерасло у интимно пријатељство којим се писац поносио до краја живота (2014).
    Кубанска агенција је основана 1959, убрзо после кубанске револуције, на иницијативу аргентинског Кубанца Че Геваре, како би се на шпанском језику „неутрализовала америчка пропаганда”. У њој су на почетку радили познати новинари и млади латиноамерички књижевници. Уз Гарсију Маркеса, ту су били: Хорхе Рикардо Масети, Родолфо Валш, Рохелио Гарсија Лупо, Леонардо Акоста.
    Како су односи две земље одлазили у дубљи лед, тако су Вашингтон и Хавана гушили слободни проток информација и пропаганде.
    Пренси Латини одузета је акредитација у САД 1969, а претходно су кубанске власти затвориле редакције америчких новинских агенција АП и УПИ у Хавани. Али Маркес се веома кратко задржао у Пренси Латини, па укидање агенције није осетио на свом џепу.
    На вест да му је отац био толико дуго под америчком присмотром Родриго Гарсија, старији Маркесов син, каже да га то уопште не изненађује. Јер како је рекао, евоцирајући време хладног рата и заоштрених односа са Кубом, „Колумбијац у Њујорку који разрађује тек отворену агенцију комунистичке државе мора бити више него сумњив”.
    Писац је више пута приметио како су га док се враћао кући са посла (1961) пратила два човека који су „међусобно комуницирали путем звиждука” сећа се Родриго Гарсија, а преноси амерички лист.
    Претпоставка да су то агенти Ције или кубанске обавештајне службе била је у то време сасвим природна.
    Гарсија Маркес је међутим врло брзо отпуштен из Пренса Латине, јер су кубански државни службеници сматрали да није довољно радикалан. Хавана је хтела експлицитнији став, што имајући у виду Маркесов бујни уметнички таленат, није могла да добије од таквог писца какав је био творац магичног реализма.
    У Куби је тада пламсала постреволуционарна фракцијска борба, а Габријел Гарсија Маркес никада није био комуниста са црвеном књижицом. Напротив, написао је неколико текстова са пута по социјалистичким земљама и ниједан није био чисто пропагандно штиво. У Хавани га једноставно нису сматрали „правим комунистом”.
    Имао или немао чланску књижицу, за ФБИ је он био „црвени писац” као и многи други пре и после њега.
    И шта садржи досије о једном таквом човеку какав је Габријел Гарсија Маркес?
    На самом почетку описује се његова веза са Пренса Латином у којој „раде комунисти и прокомунистички новинари”.
    Два месеца после тога агенти убацују допуну у тек отворени досије у разјашњавају да је његово лично име Габријел, а не Хосе, како су претходно мислили. Одмах потом агенти су га пратили на суђење једном Кубанцу који је био оптужен за убиство. Маркес је овај догађај пратио као новинар, а у досијеу пише како Гарсија Маркес има „ужасних тешкоћа са енглеским језиком” и да због тога, тешко да може да прати шта се дешава на суђењу. 
    ФБИ описује и његов физички изглед. Констатују да је „ситне грађе”, уског лица и да носи бркове. Касније током 24 године, ови описи су се мењали. Али бркови су остали.
    Агенти су „ископали” да Гарсија Маркес плаћа 200 долара месечно за хотелску собу у којој живи са супругом и двогодишњим сином. Нико му није дошао у посету, закључују са жаљењем.
    Већ неколико месеци касније, број агената око Гарсије Маркеса се повећао. ФБИ је уговорио привремени посао са још деветорицом доушника са задатком да обилазе кварт око кубанске новинске агенције и мотре на Гарсију Маркеса. Како је пролазило време, тако су се мењали агенти на досијеу Гарсије Маркеса, па је сваки од њих у тајне документе убацивао свој печат. Један је открио да је „Де Маркес, колумбијски писац врло прокастристички оријентисан”. Други извештава да је Маркес пратио рат у Анголи. „Као да му венама тече кубанска крв”, процењује овај агент. Гомила бескорисних информација, испливала на видело, говори о узалуд баченој гомили пара ради прикупљања безначајних и застарелих података.
    Ако се ишта може извући као поука из досијеа о случају Габријела Гарсије Маркеса, то је да обавештајци нису у стању да раде свој посао и да су светски званичници на много бољи начин успевали да на себе огрну део његове славе. Гарсија Маркес неколико пута је био гост у Белој кући за време Била Клинтона. Бивши амерички председник хвалио се да је „Сто година самоће” прочитао још док је био студент и да му је то омиљени роман. Када је умро (април 2014) Барак Обама назвао га је „представником и гласом народа Америке”. Свет је изгубио једног од највећих визионара, и једног од мојих омиљених писаца –додао је амерички председник. Клинтон је жалећи за Маркесом написао да му је била част што је са Маркесом био пријатељ пуних 20 година и што је имао прилику да упозна „тај бриљантни ум и велико срце”. Па како онда та два председника нису приметила да то срце и бриљантни ум, куцају за Кастрову Кубу, а доушници су то јавили у ФБИ?
    Зорана Шуваковић,  објављено: 11.09.2015. у Политици

    Један купац за готово цео тираж нове Муракамијеве књиге


    ТОКИО - Најновија књига јапанског бестселер аутора Харукија Муракамија пуштена је данас у продају, а 90 посто тиража купио је један купац - књижара Кинокунија.
    Књижара је наручила 90.000 од 100.000 примерака првог издања књиге "Новелист ас а Воцатион" како би "уздрмали" локалне издаваче, пише АП.

    Кинокунија наводи да ће 50.000 тих примерака бити прослеђено другим књижарама како их онлајн продавнице не би искључиле из продаје колекције есеја популарног писца.

    Јапанско тржиште књига одолева кризи и све популарнијим е-књигама и онлајн куповини са десетинама хиљада наслова који се сваке године штампају и бројним малим књижарама. Из Кинокунија наводе да је то у највећој мери заслуга дистрибутерског система који, свеједно, резултира огромним трошковима и губицима.

    "Издавачи, велепродаје које повезују издаваче и књижаре, и саме књижаре су у системском замору и зато смо ово урадили", каже Тору Нишине, менаџер главне Кинокунија књижаре у Токију.

    Јапанске књижаре генерално продају књиге по пошиљкама и непродате могу да врате издавачу и добију рефундацију али морају да плате трошковбе доставе и паковања.

    То значи да им буде враћено 40 посто новца, рекао је он.

    То се само додаје већ екстра великим трошковима, додао је Нишине.

    За сада Муракамијеве књиге есеја има јер је доступна и преко Амазона и других књижара. Нишине каже да се у његовој књижари налази само 2.450 примерака књиге али се нада да ће потез компаније привући купце да пазаре и друге Муракамијеве књиге.

    Јапански Амазон саопштио је да раде са партнерима на томе да имају довољно копија да изађу у сусрет потражњи.

    Мураками је један од најомиљенијих јапанских писаца. Успех је стекао "Норвешком шумом" и бестселерима "1Q84", "Кафка на обали мора". Његове романе у Србији објављује Геопоетика.

    У књизи есеја "Новелист ас а Воцатион" (Писац као позив), која је објављена само на јапанском, Мураками пише о свом раду и животу писца.
    Један купац за готово цео тираж нове Муракамијеве књиге | Култура | Novosti.rs

    Документарни филмови Сазвежђа З