Translate

Претражи овај блог

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

среда, 28. јануар 2015.

Узуновићи


Првом амбасадору Сједињених Америчких Држава у новој, послератној Југославији Джорджу Алену била је понуђена резиденција на Дедињу, у Ужичкој улици, коју је овај уљудно прихватио. После неког времена, Ален је као прави дипломата и пристојан човек видео да у баштенској кућици у оквиру плаца у којем се налази његова резиденција живи једна породица.
Радознали дипломата отишао је и закуцао на врата. Представио се, и како то ред налаже пружио руку човеку, којег је, узгред, упитао зашто живи ту.
Овај му није одговорио на пружену руку срдачним рукохватом. На запрепашћени поглед дипломате, мирно је одговорио: „Живим овде, зато што ви живите у мојој кући.“
Испоставило се да се Ален обратио Николи Узуновићу, човеку који је у девет предратних сазива Владе Краљевине Југославије био министар, а у шест премијер.

Велики Никола
Када данас почнемо причу са Танасијем Узуновићем, прва асоцијација је да је то бард домаћег глумишта и човек са огромним уметничким реномеом. Али део приче о његовој породици мање је познат јавности. Танасије Узуновић дубоко држи до традиције, а његово порекло, као и његова породица, на један метафоричан начин симболизују историју ове, често злосрећне државе, и њеног престоног града.
- Прво се Јосип Броз „залепио“ за кућу мога деда-стрица Николе – почиње причу за „Новости“ Танасије Узуновић. – Споља је кућа изгледала упечатљиво, али изнутра није било слика ни раскоши, па га је то разочарало. Будући да је Никола имао министарску плату, а био је скроман и поштен човек, од тог новца није могло да се направи чудо.
Танасије Узуновић враћа нас у порекло капитала своје породице. Два преживела брата Узуновића имала су око 150 хектара земље у месту Дражевац, и да би Никола направио кућу, договорено је да узме хипотеку на ту земљу.
- Када је мој отац Благоје, иначе школовани агроном, покушао пре рата на тој земљи да прави оборе за узгој стоке по светским мерилима, деда га је спречио – сећа се ове приче Танасије. – Говорио му је да је бесмислено да то ради на земљи коју оптерећује хипотека. Деда Никола је имао пара да направи кућу, али не и да је опреми.
То је био разлог, каже наш саговорник, зашто је Јосип Броз одустао да кућу Узуновића претвори у своју резиденцију, већ је посегнуо за кућом породице Ацовић.
- Тада је Броз, одустајући, рекао: „Дајте је Американцу.“ И тако је остало до дана данашњег. Истина, амбасадор САД је оштро протестовао и побунио се, када је упознао Николу Узуновића, а комунистичке власти су пробале да направе надокнаду. Тако су некадашњем премијеру Краљевине Југославије понудили једну кућу у Улици краља Милана, или финансијску компензацију, али је он остао дипломатски тврдоглав. Рекао им је: „Ја имам своју кућу, што да је продајем, а и паре ми не требају. Кућа није на продају.“
Неминовно, уследила је експропријација, а потом и национализација, и кућа је остала у власништву државе, а она је „легално“ препустила Влади САД, која, истини за вољу, ништа нема с тим.

Почетак ратовања
- Моји преци, Атанасије и Ђорђе, били су учесници још српско-турских ратова – каже Узуновић. – Атанасије Таско, по којем и ја носим име, био је велики војсковођа, а Ђорђе барјактар и нишанџија. Имање породице потиче још од Турака, јер су они били зачетници устанка за ослобођење јужних крајева, а земљу су добили унутар прве аграрне реформе краља Милана. Њих наслеђују Никола, Сава, Јова и Љубомир, сва четворица су ратници спремни да погину за Србију. Тако Љубомир гине у балканским ратовима, а остала тројица прелазе Албанију, међутим Сава остаје да почива на Зејтинлику. За Николу, о којем смо почели приповедање, везана је легендарна прича која додирује и данашње време. Он је био у француском броду који је торпедован, а спасла га је португалска лађа „Деванка“. Тада се деда Никола заклео да ће, ако преживи ту ратну страхоту, сазидати кућу и наденути јој име ове лађе. А деда је био човек од речи и та кућа и данас постоји преко пута „Београђанке“.
Комунистички победници у Другом светском рату нису имали разумевања за херојства Узуновића, па су Николи и његовом брату конфисковали земљу. По закону је ипак требало да наследе 30 хектара, али нису хтели да им оставе оно што им је припадало, већ им је понуђена земља у Војводини. На то су достојанствена браћа рекла: „Ако нисмо домаћини на своме, како да будемо на туђем?“ То је био одговор који је комунисте натерао да им отму све и оставе их без икаквог имања.
Кист пре бине
Када је наш саговорник Танасије Узуновић стасао у младића, имао је велико бреме комунистичких притисака који су оптерећивали његову породицу. Па, ипак, успео је уметнички да стаса у родном Нишу, јер је имао велики таленат за ликовну уметност.
Чудним сплетом животних околности дружио се и са глумцима, посећивао омладинске представе, када га је позвао Раде Трифуновић, образован човек снажног талента, али без глумачке академије.

НЕЋУ ДА БУДЕМ НЕМАЦ!
Каријера овог врсног глумца често је обележена ликовима немачких војника и официра у партизанским филмовима. Сви су то тумачили чињеницом да је био плав и да се уклапао у редитељске визије како би требало да изгледа нацистички војник.
- Када је био сниман филм „Јужна пруга“, по ко зна који пут су ми понудили улогу Немца – сећа се са осмехом Узуновић.
- „Е, сад је доста“, рекао сам, „хоћу да глумим партизана!“ Редитељ је објаснио да је таква подела улога јер је Узуновић плав, али овај је одговорио контрапитањем.
- Па добро, је ли Хитлер био плав? А Гебелс? А Геринг? Па што, побогу, увек пикирате на мене?
- Иако сам се „бранио“ да сам чврсто опредељен за сликарство, само ми је отресито рекао: „Научи текст!“ – наставља причу Танасије. – Уследила је премијера у друштву „Абрашевић“ у Нишу, сјајно примљена од публике, затим и друге представе. Тада ме примећују сјајна професорка Огњенка Милићевић, и на крају, легендарни Хуго Клајн. Тако се обрем на Академији драмских уметности. Моји су тешко живели и издржавао сам се од стипендије.
Узуновић је свестан да му је „квазиреволуција“, како назива комунистички преврат, значајно одредила живот. Па ипак, каже да ни у којем случају није губитник, него добитник.
- Имам дивну породицу, супругу и кћер, истина, да нам нису све отели био бих добростојећи и, вероватно, неке ствари би ми биле лакше у животу. Али сам, ипак, велики добитник.

ПАЧУ И КРАЉ ПЕТАР
Некада су времена била витешка, а није постојала титула „политичара“.
- Какви, бре, политичари?! – отресит је Узуновић. – Мој деда је био премијер, али је био првенствено правник, Лаза Пачу, финансијски маг – био је лекар. То су им биле професије.
Узуновић се сећа приче како је Пачу увек носио свећу у ташни, коју би палио по истеку радног времена, „да не троши државну струју“. А када је краљ Петар хтео да уда кћер Јелену за великог руског кнеза, није имао новца јер је градио Опленац. Обратио се Пачуу да му држава позајми 20.000 динара, овај га је позвао на састанак у Капетан-Мишино здање, где ће о томе одлучити.
- Сцена је била оваква: састанче Пачу, Никола Спасић, Коларац и сви најбогатији Срби оног доба, а краљ цупка у ходнику чекајући њихову одлуку. На крају га одбију, са образложењем да краља „могу да убију, или да абдицира, па ће новац пропасти“. Епилог је био да су убедили краља да заложи Топчидер под хипотеку, затим су му дали тражени износ, али тако да га враћа у неколико рата. На крају су му „опростили“ последњу рату, и то му је био поклон за венчање са њихове стране.

КУЋА, ТЕМЕЉИ И ПРИНЦИП
Како говори Танасије Узуновић, интересантно је да је кућа његовог деде настала на необичан начин. Деда Никола је откупио плац на Дедињу са већ направљеним темељом, али је ондашњи власник, Београђанин, Јевреј, одлучио да прода тек започету кућу. Током погађања са Николом Узуновићем замолио је да му се овај зарекне да здање које буде настало на тим темељима, неће бити урађено другачије, него према пројектима о којима су се архитекте већ договориле.
- И баш тако је било – објашњава Танасије. – Предратни градитељи су видели неке финесе којима нису били вични, и замолили су деда Николу да направе „неке мале измене“. Међутим, овај је био чврсто одлучан да испуни реч, и да кућа буде управо онаква каква је обећао да ће бити.

ДЕТЕ ЗЕЛЕНАША
Наш саговорник носи врло тешка сећања на неке сегменте детињства. Тако је, са девет година извођен пред школску таблу, и још памти учитеља који га је проказивао речима:
„Ово је унук предратних зеленаша против којих смо се борили!“ На читаоцу је да замисли колико је тежак печат могао да остави један такав догађај на рањиву, дечју душу.

БЕЛА КОШУЉА
У серијалу „Мој рођак са села“ Узуновића памте као човека који јасно и прецизно описује српског сељака.
- Хтео сам да га осликам онако како га ја доживљавам. Не као умазаног ратара са чачкалицом у устима, већ сам тражио да будем у традиционалној, српској ношњи овог поднебља. Шта више, сваког јутра на снимању морала је да ме чека чиста, бела кошуља.
ЗАОСТАВШТИНА
Породица Узуновић је пре Другог светског рата имала девет кућа у Београду. Наш саговорник памти само оне највеће, и то ону зграду која је сада резиденција амбасадора САД, „Деванку“ у Улици краља Милана 21 и велику зграду у Нушићевој 20.
- Остале више и не памтим, знам да су неке срушене у бомбардовањима током рата.


Необични Београђани: Танасије Узуновић

четвртак, 22. јануар 2015.

ЈАРОСЛАВ САЈФЕРТ (1901 – 1986),НАЗИМ ХИКМЕТ (1902 – 1963), МИЛАН ДЕДИНАЦ (1902 – 1966), ХАИМЕ ТОРЕС БОДЕТ (1902 – 1974)......



ЈАРОСЛАВ САЈФЕРТ (19011986), Чешка


Кад би се могло рећи срцу...


Кад би се могло рећи срцу: не жури!
Да могу да му наредим: пламсај!
гаси се већ.
            Још само ципелица,
још само длан,
            још само напрстак
пре окрета кључа, па отворе се врата
на која улазимо плачући
због те страшне лепоте зване живот.

Не стидите се. Плакао је и Исус Господ.
Јуче су тако јасно сијале звезде.

Зашто да о себи збори једна влат
кад постоји трава?
            Извињавам се,
молим, само неколико речи.

Кад сам се срушио под боловима
а смрт већ облизнула прст,
            да ми угаси
црвени пламичак крви,
дође она што ми је најближа била,
клекну уз мене и нагну се
да ми дугим пољупцима као дављенику
удахне у плућа свој слатки дах.

А онај, већ на одласку, поново отвори очи,
да се очајан рукама ухвати
за погнута јој рамена и косу.
Можда се може живети без љубави,
но умирати без ње је очајање.

Само још листић, само још зрнце,
на врх чиоде, ето толико!
Да ми је да још мало тетурам
у благом зрачењу женствености
што нас доводи и одводи,
            тражи и избегава,
пожурује и задржава,
            обара и подиже,
везује и развезује,
            милује и убија,
крило и котва, оков и зрак,
ружа и канџа све до краја.

            Превели с чешког Јара Рибникар и Иван В. Лалић


НАЗИМ ХИКМЕТ (19021963), Турска


МОЈЕ СРЦЕ


У мојим грудима је петнаест рана!
У груди ми се зарило петнаест ножева са црним дршкама!
Опет ми срце куца,
Опет ће куцати!!!
У мојим грудима је петнаест рана!
Тамне воде попут црних глатких змија
Савиле су се око мојих петнаест рана!
Црно море хоће да ме удави,
Крваве тамне воде
Хоће да ме удаве!!!
У груди ми се зарило петнаест ножева.
Опет ми срце куца,
Опет ће куцати!!!
У мојим грудима је петнаест рана!
Груди су ми пробијене на петнаест мјеста,
Мислили су да ми срце од јада више неће закуцати!!!
Моје срце опет куца, опет ће куцати!!!
Из петнаест рана распламсало се петнаест пламенова,
Сломило се у мојим грудима петнаест ножева са црним дршкама...
Моје срце
Као крвав барјак куца,
                        КУ ЦАЋЕ!

            Превела с турског Ламија Хаџиосмановић


МИЛАН ДЕДИНАЦ (1902 – 1966)


С БОЛЕСНИЧКЕ ПОСТЕЉЕ


– Шта гладном човеку, и болном, сада највише треба?
– Ноћ једна сасвим тиха, и мало, мало хлеба.

Ал` тихих ноћи нема, крваве их преклале зоре,
а глад је појела давно последњу мрвицу коре.

– Ах, шта је скупље данас од капи топла млека?
– Тежи је жита клас од живота човека!

На левој мојој руци у младом Французу лудило говори и гори,
на десној с Циганином падавица се гуши и бори.

Али ко за то мари? Шта се то кога тиче
што цео лазарет куне и логор сав нариче.

О, не могу ја у ноћи, распет, да држим две ове смрти
док напољу мећава мете и коло мртваца врти!

Ах, ко је толико моћан, ко има ту силину
да на рукама носи све оне што сада гину?


ХАИМЕ ТОРЕС БОДЕТ (19021974), Мексико


ПОВРАТАК

IV

Кроз ову фину, кроз ову тиху рану,
што ипак помало ствара пут агонији,
јао, уђи, смрти, у ме и буди водич
бршљану што га сунце грије на гробној плочи.

Отвориуспркос свемупосљедњу ружу,
у којој би се твоја зрела снага усхитила,
чежњу за нестанком, и тако хладан пламен
да свјетлост уз њега изгледа потамњела.

Разбиј потпуност и разбиј симетрију,
базалт у којем нестају све ствари
које су преживјеле живот једног дана;

и док се отимам овој чами што ме мучи
овиј ме својим бунилом, о радости,
свеобухватна потврдо, сретна смрти!

            Превео с шпанског Никола Милићевић


ДОБРИША ЦЕСАРИЋ (1902 – 1980), Хрватска


ТИХА БОЛЕСТ


Ја носим једну посве тиху болест.
Хтио бих да се могу не мицати,
Да ми ухо шуми тишину ко шкољка,
И свака боја која ме вријеђа
Да умре иза спуштених вјеђа.

Лежати нијем, непомичан, ко кип
Једнога бога, што у земљи спава,
И не слути да још увијек
– Понад њег –
Сунце сја и ниче трава.


БАЛАДА ИЗ ПРЕДГРАЂА


... И лије на углу петролејска лампа
Свјетлост црвенкастожуту
На дебело блато крај старога пута
И двије, три цигле на путу.

И увијек иста сиротиња уђе
У њезину свјетлост из мрака.
И с лицем на којем су обично бриге
Пређе је у пар корака.

А једне вечери некога нема,
А морао би проћ;
И лампа гори,
И гори у магли,
И већ је ноћ.

И нема га сутра, ни прексутра не,
И веле да болестан лежи,
И нема га мјесец, и нема га два,
И зима је већ,
И снијежи...

А пролазе као и досада људи,
И мај већ мирише
А њега нема, и нема, и нема,
И нема га више...

И лије на углу петролејска лампа
Свјетлост црвенкастожуту
На дебело блато крај старога пута
И двије, три цигле на путу


ЂУЛА ИЉЕШ (19021983), Мађарска


DOLEO, ERGO SUM


Све ме боли, све осећам; боли, дакле јесам!
Мрзим такво своје стање и смехом се стресам.

Смејем се јер плотни бол ми, ко у кући газда,
представља ко госте чêсти од којих сам саздан.

Божја муња јурне кошћу, живцама затресе.
Затворена ока пожар одредим. Упознајем се.

Колико патњи, толко стиска руку; кукам, ружим,
Исцерим се, затим: могу руку себи да пружим!

Шта знам где се вршак плућа, гркљан, јетра дену,
и оно што страга гунђа кроз мождину продужену.

Што у мени боде, гризе, куца, већ сазнао све сам.
Ко низ лампи патња плане. Боли, дакле јесам.

Светом  снова живи тај ког само радост прати.
Осећам се лоше, ал бар могу себе осећати.

Велик то је савет, наук. Ко је у суштини
сазно свет и живот? Само "болесници" њини!

Ко је стварност сазно на тој земљи, и изнад ње
Истину? Бедници само, они пуни патње. 

Ко је знао будућност? Претанани осетљивци.
Тако су могли бити и видариболесници!

Вође народа, свети савет дајем сад и док је света:
усијана да сте чворна места живчанога сплета!

            Превео Иван В. Лалић


РАФАЕЛ АЛБЕРТИ (19021999), Шпанија


АРТРИТИС (II)


Кубурим с ногама. Не могу да крочим.
Већи сам ћопавко од самог Кеведа.
Моја римска драма је што ми се не да
да у Тибру стопала смочим.

Крв ми се леди кад се плочника сетим,
пред седам брегова свест ми се мути,
а кад би овде упао неки бик љути
не бих могао да трчим, а камоли да летим.

До врага рампе, куле, звоници,
зидине, сводови, степеници...
Узбрдо једва идем, низбрдо се молим богу.

Тако ме мучи ово жалосно стање
да сам дао свечано признање:
у Риму ни папке да отегнем не могу!

            Превела с шпанског Кринка Видаковић Петров
       =извор: Зона преливања

среда, 21. јануар 2015.

Seljaci više udaraju na šalu, dok intelektualci više kukaju (Milisav Savić)


Prvi dobitnik nagrade za putopis "Ljubomir P. Nenadović" je Milisav Savić. Jedan od naših najznačajnijih savremenih pisaca priznanje koje nosi ime čuvenog putopisca dobio je za knjigu "Dolina srpskih kraljeva".
Čoveka koji je afirmisao srpsku kulturu i stvorio dela od nacionalnog značaja, pitamo: kako je to biti prvi slavodobitnik? A on nam u svom stilu odgovara:
- To je nešto kao prva ljubav ili prvi poljubac. Pošto je reč o imenu Ljuba, koje asocira na ljubav, mogu da kažem: prva ljubav zaborava nema!
* Ljuba Nenadović je, ipak, pomalo zaboravljen. Da li ova nagrada, sa njegovim imenom, vraća u život naše značajne ljude?
- Sigurno da ih vraća, a Ljuba je to i zaslužio. Osim putopisa, poznat je i po knjizi o velikom Njegošu. On je putopisac koji je putovao za svoje pare i uvek o svom trošku.
* Kakav je danas odnos politike i umetnosti?
- Politika pet para ne daje za umetnost. A i umetnost, ako se zanima za politiku, opet ispada isto.
* Rekli ste da su sport i kultura naše najveće vrednosti.
- Sigurno da se one ne neguju kako treba, ali i sport i kultura opstojavaju nekako na svoj način. Ne daju se one baš tako lako onima koji neće da one budu naše najveće vrednosti.
* Može li država tu nekako da pomogne?
- Može sigurno, i ne samo materijalno. Može da pomogne, pre svega, kroz masovne medije, školu... I da na taj način pokaže koje su stvari vredne, a koje to nisu.
* Javnost vas poznaje i kao odličnog igrača tablića. Gde se krije "kec u rukavu" za rešavanje ove naše nevesele stvarnosti?
- Ja ga lično nemam. A i svi smo mi svoje kečeve odavno istresli na sto. Možda neko od mladih ima nekog "keca u rukavu", što ja za moju generaciju ne mogu da tvrdim.
* Može li, ipak, da nam padne "kec na jedanaest"?
- Može, to je sigurno najbolja kombinacija. Nadajmo se tome i nikada nemojmo da gubimo nadu.
* Šta vam u rodnoj Raški poručuju?
- Pitaju me kada će biti bolje. A ja im kažem - samo polako i strpljivo. Seljaci više udaraju na šalu, dok intelektualci više kukaju.
* Prošle su naše pravoslavne svetkovine, Božić i srpska Nova godina. Šta biste, posle svega, poručili našem narodu?
- Neka je živ, zdrav i veseo.

Milisav Savić: Nikad ne gubimo nadu | Kultura | Novosti.rs

петак, 16. јануар 2015.

Murakami razgovara sa čitaocima

TOKIO - Ako ste u problemu, izgubljeni u životu ili jednostavno želite da pričate o mačkama i japanskom bejzbolu,
posetite onlajn "Mesto gospodina Murakamija" gde će japanski pisac Haruki Murakami u naredne dve sedmice odgovarati na vaša pitanja.Murakami je, kako podseća AP, ozloglašeno stidljiv ali želi neku vrstu virtuelne interakcije sa svojim čitaocima.Murakamijeva
najnovija "pitajte me" sesija počinje danas na sajtu "Murakami-san no Tokoro" koji je otvorio njegov izdavač Ssinčoša.
Izdavač navodi da će Murakami sam birati pitanja na koja će odgovarati, mahom na
japanskom ali moguće i na engleskom i drugim jezicima.


Murakami razgovara sa čitaocima preko vebsajta | Kultura | Novosti.rs

четвртак, 8. јануар 2015.

„Само пораз може отворити милионе очију!“ (Барбис)



НЕУСПЕХ И ПОРАЗ

О неуспеху и поразу људи најчешће ћуте, понекад их поистовећујући, иако су то различите ствари. „Неуспех чини људе окрутнима и огорченима“ (Могам). „Жив неуспех бољи је од мртвог ремек-дела“ (Б. Шо).
„Порази су попут увелог лишћа – из њихове трулежи ничемо“ (Нини Рол Анкер). „Само пораз може отворити милионе очију!“ (Барбис).
На Балкану и у Србији, посебно, има много неуспеха и пораза, о коме се углавном ћути. А и када неко проговори, то бива ретко. Свестан сам многих својих неуспеха, и пораза. О њима сам говорио са блиским људима, ретко, понегде нешто и записао. Али о свом првом поразу ништа нигде нисам ни рекао ни записао. Ја сам као човек почео управо тамо где сам као младић прегорео своје прве поразе.
Одрастао сам у свету нитковлука у коме се увек за једну лопужу и хохштаплера каже да је интелигентан, као што се за поштењачину каже да је глупан. Прави успеси и победе су тако ретки, тако ретки.
  
      

Документарни филмови Сазвежђа З