Наш деда је тридесетих година минулог века оженио нероткињу, после смрти прве жене која му је оставила три сина сви један другом до ушију. Најмлађи је умро као мали седмогодишњак. Нероткињу која је први пут била удата у нашем селу, али је отерали, што је нероткиња.
И склона опијању. Деди је, кад се наљути, па попије пола бокала беле тамњанике, бацала кајгану у лице, али то тек после смрти свекрве, значи после 1940. године. Понекад и покипело млеко...
Мене је 1955. истукла на нашем салашу на Пеку, да искали некакав бес, толико да сам вриштао покривши главу ручицама, мислећи да сам јој ја узео бритву, коју је носила испод кецеље на каишу. - Нисам, баба, немој, немој! - кукао сам јер ме је она оборила у траву, и газила ногом... имала је тешку руку...
И кад се заморила и устала и почела да намешта кецељу, видео сам бритву, била је за њеним појасом, висила је... Зајецао сам: - За појасом ти је, виси на каишу, зашто ме тучеш?
- Јао, Миле, дете моје, опрости ми лудој. Опрости ми! Немој да кажеш мами? Је л да да нећеш ни тати? Љуби те твоја баба, душо моја...!
И почела је да ме грли и љуби, дах јој је воњао на ону чувену љуту ракију од шљиве ранке...
Заборавио сам током дана шта се догодило... Баба је волела да сплеткари. Напустила нас је и вратила се у среско место; тужили су нашег оца, за "редуцирање тестамента", и добили тај спор...
Као гимназијалац, у среској вароши, сазнао сам да се удала за неког удовца и да живе на салашу изнад вароши, не у кући у вароши, јер је није трпела ћерка њеног мужа. Виђао сам је повремено, и она ме препознавши ме даривала неком својом уштеђевином коју је чувала у неком џепу испод кецеље...
Прошле су године од тада; и негде у време нато бомбардовања сазнао сам, сасвим случајно, да је Баба несрећно кончала свој живот. Кад јој је преминуо муж, она је наставила да живи на том салашу изнад вароши; зими је пред спавање убацивала главњу у пећ да јој буде топло. Нико није знао како је и зашто једне ноћи дошло до тога, салаш се запалио! Док су стигли ватрогасци било је касно; није сасвим изгорела; угушила се у диму и мукама. Глава и горњи део тела су јој били угљенисани. Тако су ми причали... И ти људи што су ми причали помрли су . А синоћ сам се тога сетио угледавши у једном кратком видео на јутубу лик неке непознате жене, која је много личила на ту моју Бабу, нероткињу, али не и без душе. Нека јој је лака земља...
- - -
Ко и како је Бабу и зашто послао у живот нашег деде? Нека лоша карма тога удовца, или карма Бабе (нероткиње)? Да ли и мени интернет и уопште модерна технологија шаље лик неке непознате баба девојке , због нечега што не разумем, што је можда предодређено?
* * *
Синови, и ја бих да ме регрутују у ову војску, кад већ ви имате неке друге планове и преча посла...
(Наставља се!)
Нема коментара:
Постави коментар