Ален Капон, књижевни преводилац са српског, енглеског и руског језика...

Кад је доживела успех са „Лагумом“, Светлана Велмар је пристала да ја, мали и сасвим непознат преводилац из Француске, који није могао рећи ни неколико речи на српском без гомиле језичких грешака, преводим овај њен роман

(Фото: Удружење преводилаца Србије)

Често је поводом традиционалних мајских Међународних београдских преводилачких сусрета гост нашег града Ален Капон, књижевни преводилац са српског, енглеског и руског језика, који је француској култури представио дела наших најважнијих писаца. Ален Капон аутор је и књиге „Светла Светлане Велмар Јанковић”, са српског језика превео је више од тридесет књига, члан је Удружења књижевних преводилаца Француске, редактор је и преводилац француског сајта за српску књижевност serbica.fr. Добитник је Повеље Удружења књижевних преводилаца Србије за 2002. годину. Ален Капон сада француским издавачима предлаже превод НИН-овог лауреата Филипа Давида „Кућа сећања и заборава”. Међународни београдски преводилачки сусрети биће отворени у петак 29. маја, по 40. пут, а поред важних питања из струке, бавиће се и делом Виде Огњеновић.

Како стесе заинтересовали за српски језик и књижевност, за једну „малу” културу и језик у односу на француску?

Дуга је то прича... Све то сам сазнао и препознао тек касније, а чини ми се да сам имао неку склоност према (бившој) Југославији. Моји родитељи били су радници, знао сам, живећи у унутрашњости, какав је био живот радника у Француској; са друге стране знало се какав је био живот у Совјетском Савезу, па је изгледало како је Југославија била неки трећи пут. Штосе тиче језика, то је случајно откриће. Учио сам руски на Универзитету у Лилу на северу Француске. Морали смо као студенти да изаберемо нешто друго, било шта, само да није у вези са основном специјализацијом, тј. руским језиком. Мој тадашњи колега предложио ми је српскохрватски језик јер је знао за моју склоност према Југославији. „Видећеш”, рекао је ,„професор је књижевник.” И тај професор, књижевник, био је Данило Киш! Ово што следи сам доста пута причао: за моју (тада) малу кћерку покушао сам да преведем једну књигу за децу – „Златна рибица“, мислим да је то био наслов. Показао сам превод Кишу, а он ми је рекао: „Алене, не можете измислити оно шта не знате. А шта знате, добро сте по мени превели. Саветујем Вам да даље учите српскохрватски језик и наравно преводите. Но пазите, превођење је дрога...“ Да ли можете разумети какав ми је то био комплимент?! И сада могу без стида рећи да се већ 33 године дрогирам!

Шта за Вас значи дело Данила Киша?

Шта да Вам одговорим? Од свог првог познанства са Данилом Кишом и његовим делом, био сам уверен да би он био други (југословенски) Нобеловац само да није преминуо пре времена...

Преводили сте дела наших најпознатијих писаца Андрића, Радослава Петковића, Светлане Велмар Јанковић... Како сте бирали поједине преводе, како вас нека књига заинтересује?

О мени је један француски издавач рекао да преводим само оно што је по мом укусу. Тачно. Како да не! Ја лично мислим да би ми било немогуће да преводим књигу коју не волим. Преводилац је на првом месту читалац. Стога се залажем да књига која ми се допада буде доступна и широј публици.

Са којим српским писцима сте пријатељ?

Са разним писцима међу којима су: Коста Димитријевић (мој први превод са српског била је његова „Београђанка”), Гроздана Олујић (мој други превод био је њена „Афричка љубичица”) и, наравно, покојна Светлана Велмар Јанковић и њен муж Жарко Рошуљ. И то сам већ више пута рекао, кад је Светлана преминула, чинило ми се да губим своју другу мајку.За време Сајма књига у Београду (1990), кад је доживела велики и заслужени књижевни успех са „Лагумом“,Светлана је пристала да ја, мали и сасвим непознат преводилац из Француске, који није могао рећи ни неколико речи на српском без гомиле језичких грешака, преводим њен „Лагум“! Без Светлане, то могу рећи, никада не бих постао преводилац са српског на француски језик. Нећу заборавити ни неке друге књижевнике: Радослав Петковић, Драган Великић, Саша Илић, Велимир Ћургуз Казимир, Михајло Пантић, и пуно других. Молим те друге да ми опросте, јер не могу их све овде навести. Сви они увек су ми свесрдно помагали кад год сам имао недоумице о тексту.

Представити мању књижевност на једном светском језику никада није било лако. Како сте француским издавачима предлагали српске књиге, да ли је у неком периоду то било посебно тешко, и како је сада објавити у Француској на пример књигу „Кућа сећања и заборава”, Филипа Давида, коју сте управо превели на француски?

То је нешто бизарно... За време рата, мислим на почетак 90-их година, француски издавачи желели су књиге о рату. Превео сам тако три књиге на ту тему, а никако пропаганду. Па су они одустали... Јер је Србија тада била на лошем гласу. Један од њих чак је, потписавши уговоре, ауторски са Светланом, преводилачки са мном, одбио да објави књигу, пошто није жело да се мисли како је уз Србију!Сада се ситуација доста променила, али није боља из других разлога. Ако се заинтересованост вратила „правој књижевности”, издавачи желе „комерцијалне књиге”. Зато не желе збирке прича јер, кажу, „приче се не продају код нас”, нити желе „непознате” писце! Упитао сам тада једног од њих, како писац може бити познат ако нико не жели да га објави! Уместо одговора, он је слегнуо раменима... Наравно, још има у Француској других, малих, издавача који желе да објаве добре књиге и непознатих писаца. Што се тиче књиге „Кућа сећања и заборава“, превео сам око педесетак страна, написао сам и рецензију, па све послао издавачу прве Давидове књиге „Принц ватре”, преведене на француски. Прошла су два–три месеца, чекам одговор... са надом да ће га бити.

Светлани Велмар Јанковић посветили сте студију. У чему су тематско-мотивске специфичности прозе ове наше књижевнице, како видите њено место у српској књижевности, и како сте уочили аналогију између њеног имена и мотива светлости у њеном делу (што је истакнуто у наслову књиге)?

Наслов књиге изабрао је Иван Радосављевић, тадашњи уредник „Стубова културе”. На идеју о тој књизи дошао сам читајући Светланин „Ожиљак”. Застао сам, мислећи: „То сам већ негде видео...”. Одмах сам се сетио поменутог француског критичара који је рекао како неки писци увек и увек пишу исту причу. Много сам размишљао о томе, но разумео сам да у Светланином случају нису у питању исте приче, него исте теме... а са великом разликом од једне до друге књиге. Ликови оца, мајке, девојке, издајника нису исти у „Лагуму”и у „Прозрацима”. Издаја има толико врста колико и ликова. Добро и зло су поменуте теме у Светланиним делима. Као смрт, тама и светлост. По мом мишљењу, и то сасвим објективно, Светланино место у српској књижевности треба да буде међу највећима. Само погледајте квалитет и разноврсност њених дела, од романа, прича, драма... до чак једне књиге молитви (Светилник)! Што се тиче светлости, сваки читалац може је за себе пронаћи у свим тим књигама. Светлана није писала за једног нарочитог читаоца, него за све нас.

У чему су сличности прозе Светлане Велмар Јанковић и француске књижевнице Мари Шекс, о чему сте писали?

Опет нешто случајно! На једној бувљој пијаци нашао сам књигу Марије Шекс „Les Lauriers du lac Constance” (Ловори на језеру Констанц), прочитао је одмах и видео неку судбинску сличност између Светлане и Марије: оне су биле ћерке људи који су осуђени као колаборационисти. То да је један од њих био такав не својом вољом, а други добровољно, мени није било занимљиво. Много занимљивије било ми је како су обе девојке, младе жене, сматрале и трпеле своју ситуацију, околности у којима су морале да живе. Оне причају свој живот „кћерке издајника“ за шта нису биле лично криве... Њихова сведочанства одлична су и на личном и књижевном плану.

Марина Вулићевић, објављено: у Политици, 28.05.2015.