СРОДНЕ ВЕСТИ

          АЕРОДРОМ Амстердам. Пасошка контрола. Повратак у Србију. 
          - Одакле долазите? - пита службеник.
          - Из Бразила и Аргентине - одговарам.
          Контролор врти пасош и занима се. - Прелепо, звучи као савршен одмор. Колико сте путовали?
          - 29 дана - кажем, у полусну.
          - Мислим, колико сте дана провели у путу? - појашњава он питање.
          - 29. Скоро без дана паузе.
          - Тако и изгледате!
          Салдо путовања - 12 хостела, седам непроспаваних ноћи у транспорту. Авионом, чамцем, аутобусом и возом.
          Осећај непрегледности са пењања на највећи комад леда које светско копно познаје после полова. Купања у леденој прозирној планинској лагуни на 2.000 метара. Сузбијање страха током шетњи са алигаторима крај мочваре, а затим бег од побеснелих мајмуна дубоко у шуми. Нарко-дилери, наоружани до зуба, у бразилској фавели...
          Патагонија
          КОМАД леда као и сваки други, мислила сам док смо се возили два сата до Перито Морена. Припремала сам се за температуру која пада и за 20 степени.
          Онда сам из аутобуса спазила - то. Не изгледа као санта, не сјаји се као лед. Глечер Перито Морено је заправо као навала леденог доба, као планина која се обрушила и кренула да поробљава низију, а онда се скаменила и заледила. Док смо се налазили на брду преко пута, у сваком тренутку имали смо осећај да та навала плавог, непрегледног може да стигне за секунд до нас.
          На брду је предвиђено чекање два сата. Мислили смо, превише. А провели смо сат и по, готово непомично.
          Глечер се, на корак од нас, обрушавао сваких неколико минута, јер је лето и топи се у велико језеро које је сам створио. Ради се буквално о детонацијама тла, јер се у секунди обруши читав један блок, а звук се чује са кашњењем.
          Када смо се и ми "откаменили" од призора, кренуло је двочасовно пењање на Перито Морено. Планинарски лаик, била сам неповерљива, иако је пода мном лед тежак више тона. "Шиљци" на ногама и упутства ренџера помогли су да се попнемо под нагибом од 70 метара и спустимо до азурно плавих лагуна из којих смо пили воду и пећина које исијавају - само са осећајем усхићености. Страх од хладноће одмах је утишан, јер се испоставило да се глечер не обазире на лето. Без проблема подноси температуре од 15 степени и вегетацију око себе. Јер заправо настаје као последица природног феномена у Чилеу који изазива јак ветар са Анда. Тако се топи у Аргентини, а поново ствара у Чилеу. Природа...
          Мочвара
          ВЕЋИНА природних станишта животиња и лепота Аргентине обилази се са локалним водичем, чак иако желите да заобиђете агенцију. Једноставно, сами не можете да дођете. Изузетак су предели који још нису на туристичким картама, попут колоније Карлос Пелегрини, мочваре на североистоку земље. Запутили смо се ка њој од Буенос Ајреса. Након 14 сати у три аутобуса, последњи нас је возио четири и по сата за раздаљину од скоро 100 километара.
          Управо ова колонија, која гаји мочвару, одаје утисак да људско тло ту није крочило. Чим смо изашли из аутобуса и кренули у потрагу за смештајем у околном селу, наишли смо на мале алигаторе, дугачке око два метра, који су се око мочваре лагодно шетали, а онда би се "скаменили" на сунцу. Били су на неколико сантиметара од нас, али их нисмо много занимали. Изгледа да лепо живе поред људи, јер се и околно становништво купа на брани која је удаљена свега неколико стотина метара од њиховог дома. Нико никога не дира.
          Мало је другачије било са мајмунима, у шуми поред мочваре. Сељаци су нам рекли да их има, и да ћемо их, ако мало дубље зађемо, привући гласовима. И јесмо. Наши звуци навели су их да се стуште с високих грана изнад наших глава уз заглушујућу буку. "Напало" нас је њих шест-седам. Бежали смо главом без обзира.
          Буенос Ајрес
          ПРОСЕЧАН становник Буенос Ајреса не постоји. Он може бити бизнисмен који живи живот попут оног на Менхетну, ради у солитеру, храни се у ресторану крај мора и увече џогира, и позира, на тераси прекривеној шљаком у спортској опреми од 2.000 евра. Тако је у крају који подсећа на Лисабон или Париз.
          Само неколико блокова одатле, у Сан Телму, у свакој улици је полиција, у пару. У свако доба дана, а највише ноћу. На корак од њих, на улици се и даље мењају пезоси. Камбио, камбио, чује се на сваком плочнику.
          Опет, неколико блокова даље смештена је Ла Бока, пропала индустријска зона коју су населили сиромашни, претежно Хиспано становници. Од 18 милиона, овде живи више него половина људи. Већина је населила управо пропале фабрике, па им споља дом делује пристојно.
          Игуазу
          ЏУНГЛА, коначно. Помислила сам када смо улазили у Игуазу, национални парк на граници Аргентине и Бразила. Где се земљино тло поделило. Ради се о водопадима који се обрушавају са 82 метра.
          У следећем тренутку, стајала сам, преплашена и опчињена на висини од око 90 метара, а испод мојих ногу, пропадала је управо сва та вода. Осећали смо се као "ситница". Лептири су нам слетали на длан, а лемури нам јели из руке.
          Рио
          ЗВУЧАЛО је добро да одемо у фавелу. Види се да ту живи сиротиња. Већина их има куће од цигала. Струју сами "довлаче" и увезују, ни друге комуналије не плаћају. Али живи се живо. Игра се фудбал, а видели смо и дрес нашег фудбалера Рамба Петковића, који је тамо апсолутни идол нације.
          Са терена за фудбал и капуеру, ушли смо у споредну улицу. А онда видели дечака старог 12-13 година, само у шортсу. Са пушком која му је досезала до испод колена. Наш локалац је нешто попричао са њим, дао му новац, а онда се окренуо према нама - "сад нема разговора и сликања".
          "Нарко-дилери. Ова фавела је очишћена пре две године, али они и даље оперишу. Поткупе полицију, па раде по старом. Са њима нема приче. Али пристају на новац."
          НОВА ГОДИНА
          Аргентинци, махом, Нову годину дочекују код куће. Тачно 12 сати између две календарске године провели смо у овом граду.
          Са аеродрома смо стигли ујутру рано, 31. децембра, и кренули у потрагу за уличном забавом. Нисмо ни резервисали хостел за ту ноћ, а онда су 31. у 18.00 почели да затварају кафиће. Чак 99 одсто ресторана и пабова остало је под кључем - следећа три дана. Аргентинци се за Нову годину стварно веселе - мирно, уз роштиљ код куће. А ми смо нашли једну продавницу отворену целе ноћи.
          САМБА СВУГДЕ, ЗИКЕ НИГДЕ
          Припреме за карневал увелико су биле у току, јер смо у Рио де Жанеиру били пре две недеље. Сви су причали о самби, нико нигде није поменуо зика вирус. Мислили смо да је карневал комерцијалан и да га мештани воле.
          Али не воле га. Већина нема пара за улаз од 50 долара на Самбодром. Опет - обожавају самбу. Били смо на Самбодрому са још 90.000 локалаца који су, сви као један, упијали дефиле испред себе. Држали су уснулу децу и по седам сати на раменима, чекали двочасовне паузе између наступа и углас певали, поздрављали певаче, свираче, плесаче који су дефиловали. Самба диве обучене у неколико крпица нису им пресудне. Битниna је атмосфера.