ЈАРОСЛАВ
САЈФЕРТ (1901 – 1986), Чешка
Кад би се могло рећи срцу...
Кад би се
могло рећи срцу: не жури!
Да могу
да му наредим: пламсај!
гаси се
већ.
Још само ципелица,
још само
длан,
још само напрстак
пре
окрета кључа, па отворе се врата
на која
улазимо плачући
због те
страшне лепоте зване живот.
Не
стидите се. Плакао је и Исус Господ.
Јуче су
тако јасно сијале звезде.
Зашто да
о себи збори једна влат
кад
постоји трава?
Извињавам се,
молим,
само неколико речи.
Кад сам
се срушио под боловима
а смрт
већ облизнула прст,
да ми угаси
црвени
пламичак крви,
дође она
што ми је најближа била,
клекну уз
мене и нагну се
да ми
дугим пољупцима као дављенику
удахне у
плућа свој слатки дах.
А онај,
већ на одласку, поново отвори очи,
да се
очајан рукама ухвати
за
погнута јој рамена и косу.
Можда се
може живети без љубави,
но
умирати без ње је очајање.
Само још
листић, само још зрнце,
на врх
чиоде, ето толико!
Да ми је
да још мало тетурам
у благом
зрачењу женствености
што нас
доводи и одводи,
тражи и избегава,
пожурује
и задржава,
обара и подиже,
везује и
развезује,
милује и убија,
крило и
котва, оков и зрак,
ружа и
канџа све до краја.
Превели
с чешког Јара Рибникар и Иван В. Лалић
НАЗИМ ХИКМЕТ (1902 – 1963), Турска
МОЈЕ СРЦЕ
У мојим грудима је петнаест рана!
У груди ми се зарило петнаест ножева са црним
дршкама!
Опет ми срце куца,
Опет ће куцати!!!
У мојим грудима је петнаест рана!
Тамне воде попут црних глатких змија
Савиле су се око мојих петнаест рана!
Црно море хоће да ме удави,
Крваве тамне воде
Хоће да ме удаве!!!
У груди ми се зарило петнаест ножева.
Опет ми срце куца,
Опет ће куцати!!!
У мојим грудима је петнаест рана!
Груди су ми пробијене на петнаест мјеста,
Мислили су да ми срце од јада више неће
закуцати!!!
Моје срце опет куца, опет ће куцати!!!
Из петнаест рана распламсало се петнаест
пламенова,
Сломило се у мојим грудима петнаест ножева са
црним дршкама...
Моје срце
Као крвав барјак куца,
КУ – ЦА – ЋЕ!
Превела с турског Ламија Хаџиосмановић
МИЛАН ДЕДИНАЦ (1902 –
1966)
С БОЛЕСНИЧКЕ ПОСТЕЉЕ
– Шта гладном човеку,
и болном, сада највише треба?
– Ноћ једна сасвим
тиха, и мало, мало хлеба.
Ал` тихих ноћи нема,
крваве их преклале зоре,
а глад је појела давно
последњу мрвицу коре.
– Ах, шта је скупље
данас од капи топла млека?
– Тежи је жита клас од
живота човека!
На левој мојој руци у
младом Французу лудило говори и гори,
на десној с Циганином
падавица се гуши и бори.
Али ко за то мари? Шта
се то кога тиче
што цео лазарет куне и
логор сав нариче.
О, не могу ја у ноћи,
распет, да држим две ове смрти
док напољу мећава мете
и коло мртваца врти!
Ах, ко је толико
моћан, ко има ту силину
да на рукама носи све
оне што сада гину?
ХАИМЕ
ТОРЕС БОДЕТ (1902 – 1974), Мексико
ПОВРАТАК
IV
Кроз ову
фину, кроз ову тиху рану,
што ипак
помало ствара пут агонији,
јао, уђи,
смрти, у ме и буди водич
бршљану
што га сунце грије на гробној плочи.
Отвори – успркос свему – посљедњу ружу,
у којој
би се твоја зрела снага усхитила,
чежњу за
нестанком, и тако хладан пламен
да свјетлост
уз њега изгледа потамњела.
Разбиј
потпуност и разбиј симетрију,
базалт у
којем нестају све ствари
које су
преживјеле живот једног дана;
и док се
отимам овој чами што ме мучи
овиј ме
својим бунилом, о радости,
свеобухватна
потврдо, сретна смрти!
Превео
с шпанског Никола Милићевић
ДОБРИША ЦЕСАРИЋ (1902
– 1980), Хрватска
ТИХА БОЛЕСТ
Ја носим једну посве
тиху болест.
Хтио бих да се могу не
мицати,
Да ми ухо шуми тишину
ко шкољка,
И свака боја која ме
вријеђа
Да умре иза спуштених
вјеђа.
Лежати нијем,
непомичан, ко кип
Једнога бога, што у
земљи спава,
И не слути да још
увијек
– Понад њег –
Сунце сја и ниче
трава.
БАЛАДА ИЗ
ПРЕДГРАЂА
... И
лије на углу петролејска лампа
Свјетлост
црвенкастожуту
На дебело
блато крај старога пута
И двије,
три цигле на путу.
И увијек
иста сиротиња уђе
У њезину
свјетлост из мрака.
И с лицем
на којем су обично бриге
Пређе је
у пар корака.
А једне
вечери некога нема,
А морао
би проћ;
И лампа
гори,
И гори у
магли,
И већ је
ноћ.
И нема га
сутра, ни прексутра не,
И веле да
болестан лежи,
И нема га
мјесец, и нема га два,
И зима је
већ,
И
снијежи...
А пролазе
као и досада људи,
И мај већ
мирише –
А њега
нема, и нема, и нема,
И нема га
више...
И лије на
углу петролејска лампа
Свјетлост
црвенкастожуту
На дебело
блато крај старога пута
И двије,
три цигле на путу
ЂУЛА ИЉЕШ
(1902 – 1983), Мађарска
DOLEO, ERGO SUM
Све ме
боли, све осећам; боли, дакле јесам!
Мрзим
такво своје стање и смехом се стресам.
Смејем се
јер плотни бол ми, ко у кући газда,
представља
ко госте чêсти од којих сам саздан.
Божја
муња јурне кошћу, живцама затресе.
Затворена
ока пожар одредим. Упознајем се.
Колико
патњи, толко стиска руку; кукам, ружим,
Исцерим
се, затим: могу руку себи да пружим!
Шта знам
где се вршак плућа, гркљан, јетра дену,
и оно што
страга гунђа кроз мождину продужену.
Што у
мени боде, гризе, куца, већ сазнао све сам.
Ко низ
лампи патња плане. Боли, дакле јесам.
Светом снова живи тај ког само радост прати.
Осећам се
лоше, ал бар могу себе осећати.
Велик то
је савет, наук. Ко је у суштини
сазно
свет и живот? Само "болесници" њини!
Ко је
стварност сазно на тој земљи, и изнад ње
Истину? Бедници само, они пуни патње.
Ко је
знао будућност? Претанани осетљивци.
Тако су
могли бити и видари – болесници!
Вође
народа, свети савет дајем сад и док је света:
усијана
да сте чворна места живчанога сплета!
Превео
Иван В. Лалић
РАФАЕЛ
АЛБЕРТИ (1902 – 1999), Шпанија
АРТРИТИС
(II)
Кубурим с
ногама. Не могу да крочим.
Већи сам
ћопавко од самог Кеведа.
Моја
римска драма је што ми се не да
да у
Тибру стопала смочим.
Крв ми се
леди кад се плочника сетим,
пред
седам брегова свест ми се мути,
а кад би
овде упао неки бик љути
не бих
могао да трчим, а камоли да летим.
До врага
рампе, куле, звоници,
зидине,
сводови, степеници...
Узбрдо
једва идем, низбрдо се молим богу.
Тако ме
мучи ово жалосно стање
да сам
дао свечано признање:
у Риму ни
папке да отегнем не могу!
Превела
с шпанског Кринка Видаковић Петров
=извор: Зона преливања
Нема коментара:
Постави коментар