Узуновићи

Првом амбасадору Сједињених Америчких Држава у новој, послератној Југославији Джорджу Алену била је понуђена резиденција на Дедињу, у Ужичкој улици, коју је овај уљудно прихватио. После неког времена, Ален је као прави дипломата и пристојан човек видео да у баштенској кућици у оквиру плаца у којем се налази његова резиденција живи једна породица.

Радознали дипломата отишао је и закуцао на врата. Представио се, и како то ред налаже пружио руку човеку, којег је, узгред, упитао зашто живи ту.

Овај му није одговорио на пружену руку срдачним рукохватом. На запрепашћени поглед дипломате, мирно је одговорио: „Живим овде, зато што ви живите у мојој кући.“
Испоставило се да се Ален обратио Николи Узуновићу, човеку који је у девет предратних сазива Владе Краљевине Југославије био министар, а у шест премијер.

Велики Никола
Када данас почнемо причу са Танасијем Узуновићем, прва асоцијација је да је то бард домаћег глумишта и човек са огромним уметничким реномеом. Али део приче о његовој породици мање је познат јавности. Танасије Узуновић дубоко држи до традиције, а његово порекло, као и његова породица, на један метафоричан начин симболизују историју ове, често злосрећне државе, и њеног престоног града.
- Прво се Јосип Броз „залепио“ за кућу мога деда-стрица Николе – почиње причу за „Новости“ Танасије Узуновић. – Споља је кућа изгледала упечатљиво, али изнутра није било слика ни раскоши, па га је то разочарало. Будући да је Никола имао министарску плату, а био је скроман и поштен човек, од тог новца није могло да се направи чудо.
Танасије Узуновић враћа нас у порекло капитала своје породице. Два преживела брата Узуновића имала су око 150 хектара земље у месту Дражевац, и да би Никола направио кућу, договорено је да узме хипотеку на ту земљу.
- Када је мој отац Благоје, иначе школовани агроном, покушао пре рата на тој земљи да прави оборе за узгој стоке по светским мерилима, деда га је спречио – сећа се ове приче Танасије. – Говорио му је да је бесмислено да то ради на земљи коју оптерећује хипотека. Деда Никола је имао пара да направи кућу, али не и да је опреми.

То је био разлог, каже наш саговорник, зашто је Јосип Броз одустао да кућу Узуновића претвори у своју резиденцију, већ је посегнуо за кућом породице Ацовић.
- Тада је Броз, одустајући, рекао: „Дајте је Американцу.“ И тако је остало до дана данашњег. Истина, амбасадор САД је оштро протестовао и побунио се, када је упознао Николу Узуновића, а комунистичке власти су пробале да направе надокнаду. Тако су некадашњем премијеру Краљевине Југославије понудили једну кућу у Улици краља Милана, или финансијску компензацију, али је он остао дипломатски тврдоглав. Рекао им је: „Ја имам своју кућу, што да је продајем, а и паре ми не требају. Кућа није на продају.“
Неминовно, уследила је експропријација, а потом и национализација, и кућа је остала у власништву државе, а она је „легално“ препустила Влади САД, која, истини за вољу, ништа нема с тим.

Почетак ратовања
- Моји преци, Атанасије и Ђорђе, били су учесници још српско-турских ратова – каже Узуновић. – Атанасије Таско, по којем и ја носим име, био је велики војсковођа, а Ђорђе барјактар и нишанџија. Имање породице потиче још од Турака, јер су они били зачетници устанка за ослобођење јужних крајева, а земљу су добили унутар прве аграрне реформе краља Милана. Њих наслеђују Никола, Сава, Јова и Љубомир, сва четворица су ратници спремни да погину за Србију. Тако Љубомир гине у балканским ратовима, а остала тројица прелазе Албанију, међутим Сава остаје да почива на Зејтинлику. За Николу, о којем смо почели приповедање, везана је легендарна прича која додирује и данашње време. Он је био у француском броду који је торпедован, а спасла га је португалска лађа „Деванка“. Тада се деда Никола заклео да ће, ако преживи ту ратну страхоту, сазидати кућу и наденути јој име ове лађе. А деда је био човек од речи и та кућа и данас постоји преко пута „Београђанке“.
Комунистички победници у Другом светском рату нису имали разумевања за херојства Узуновића, па су Николи и његовом брату конфисковали земљу. По закону је ипак требало да наследе 30 хектара, али нису хтели да им оставе оно што им је припадало, већ им је понуђена земља у Војводини. На то су достојанствена браћа рекла: „Ако нисмо домаћини на своме, како да будемо на туђем?“ То је био одговор који је комунисте натерао да им отму све и оставе их без икаквог имања.

Кист пре бине
Када је наш саговорник Танасије Узуновић стасао у младића, имао је велико бреме комунистичких притисака који су оптерећивали његову породицу. Па, ипак, успео је уметнички да стаса у родном Нишу, јер је имао велики таленат за ликовну уметност.
Чудним сплетом животних околности дружио се и са глумцима, посећивао омладинске представе, када га је позвао Раде Трифуновић, образован човек снажног талента, али без глумачке академије.

НЕЋУ ДА БУДЕМ НЕМАЦ!

Каријера овог врсног глумца често је обележена ликовима немачких војника и официра у партизанским филмовима. Сви су то тумачили чињеницом да је био плав и да се уклапао у редитељске визије како би требало да изгледа нацистички војник.
- Када је био сниман филм „Јужна пруга“, по ко зна који пут су ми понудили улогу Немца – сећа се са осмехом Узуновић.
- „Е, сад је доста“, рекао сам, „хоћу да глумим партизана!“ Редитељ је објаснио да је таква подела улога јер је Узуновић плав, али овај је одговорио контрапитањем.
- Па добро, је ли Хитлер био плав? А Гебелс? А Геринг? Па што, побогу, увек пикирате на мене?

- Иако сам се „бранио“ да сам чврсто опредељен за сликарство, само ми је отресито рекао: „Научи текст!“ – наставља причу Танасије. – Уследила је премијера у друштву „Абрашевић“ у Нишу, сјајно примљена од публике, затим и друге представе. Тада ме примећују сјајна професорка Огњенка Милићевић, и на крају, легендарни Хуго Клајн. Тако се обрем на Академији драмских уметности. Моји су тешко живели и издржавао сам се од стипендије.
Узуновић је свестан да му је „квазиреволуција“, како назива комунистички преврат, значајно одредила живот. Па ипак, каже да ни у којем случају није губитник, него добитник.
- Имам дивну породицу, супругу и кћер, истина, да нам нису све отели био бих добростојећи и, вероватно, неке ствари би ми биле лакше у животу. Али сам, ипак, велики добитник.

ПАЧУ И КРАЉ ПЕТАР
Некада су времена била витешка, а није постојала титула „политичара“.
- Какви, бре, политичари?! – отресит је Узуновић. – Мој деда је био премијер, али је био првенствено правник, Лаза Пачу, финансијски маг – био је лекар. То су им биле професије.
Узуновић се сећа приче како је Пачу увек носио свећу у ташни, коју би палио по истеку радног времена, „да не троши државну струју“. А када је краљ Петар хтео да уда кћер Јелену за великог руског кнеза, није имао новца јер је градио Опленац. Обратио се Пачуу да му држава позајми 20.000 динара, овај га је позвао на састанак у Капетан-Мишино здање, где ће о томе одлучити.
- Сцена је била оваква: састанче Пачу, Никола Спасић, Коларац и сви најбогатији Срби оног доба, а краљ цупка у ходнику чекајући њихову одлуку. На крају га одбију, са образложењем да краља „могу да убију, или да абдицира, па ће новац пропасти“. Епилог је био да су убедили краља да заложи Топчидер под хипотеку, затим су му дали тражени износ, али тако да га враћа у неколико рата. На крају су му „опростили“ последњу рату, и то му је био поклон за венчање са њихове стране.

КУЋА, ТЕМЕЉИ И ПРИНЦИП
Како говори Танасије Узуновић, интересантно је да је кућа његовог деде настала на необичан начин. Деда Никола је откупио плац на Дедињу са већ направљеним темељом, али је ондашњи власник, Београђанин, Јевреј, одлучио да прода тек започету кућу. Током погађања са Николом Узуновићем замолио је да му се овај зарекне да здање које буде настало на тим темељима, неће бити урађено другачије, него према пројектима о којима су се архитекте већ договориле.
- И баш тако је било – објашњава Танасије. – Предратни градитељи су видели неке финесе којима нису били вични, и замолили су деда Николу да направе „неке мале измене“. Међутим, овај је био чврсто одлучан да испуни реч, и да кућа буде управо онаква каква је обећао да ће бити.

ДЕТЕ ЗЕЛЕНАША

Наш саговорник носи врло тешка сећања на неке сегменте детињства. Тако је, са девет година извођен пред школску таблу, и још памти учитеља који га је проказивао речима:
„Ово је унук предратних зеленаша против којих смо се борили!“ На читаоцу је да замисли колико је тежак печат могао да остави један такав догађај на рањиву, дечју душу.

БЕЛА КОШУЉА
У серијалу „Мој рођак са села“ Узуновића памте као човека који јасно и прецизно описује српског сељака.
- Хтео сам да га осликам онако како га ја доживљавам. Не као умазаног ратара са чачкалицом у устима, већ сам тражио да будем у традиционалној, српској ношњи овог поднебља. Шта више, сваког јутра на снимању морала је да ме чека чиста, бела кошуља.
ЗАОСТАВШТИНА
Породица Узуновић је пре Другог светског рата имала девет кућа у Београду. Наш саговорник памти само оне највеће, и то ону зграду која је сада резиденција амбасадора САД, „Деванку“ у Улици краља Милана 21 и велику зграду у Нушићевој 20.
- Остале више и не памтим, знам да су неке срушене у бомбардовањима током рата.


Необични Београђани: Танасије Узуновић