УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Архив "Друштва СУЗ"

Архив "Друштва СУЗ"
Полеђина једног од писама Damjanovitca (псеудоним краљевића Ђорђа Карађорђевића) (Из сузовског архива)

петак, 11. септембар 2015.

Сумњив за ФБИ, а омиљен гост у Белој кући: Маркес...

ФБИ пратилa Гарсију Маркеса све до Беле куће

Готово четврт века по наредби Едгара Хувера прављен је досије о колумбијском нобеловцу, бачене су огромне паре а сакупљена је гомила безначајних података
Сумњив за ФБИ, а омиљен гост у Белој кући: Маркес и Кастро (Фото Преузето са портала Uhuruspirit.org)
Америчка обавештајна служба надзирала је кретања и контакте колумбијског нобеловца Габријела Гарсијe Маркеса готово четврт века. Да је најпознатији писац латиноамеричког књижевног бума био под тако дугом присмотром „Великог брата”, открива пре неки дан „Вашингтон пост.” Лист је на свој захтев, успео да добије низ докумената са којих је скинута ознака строге тајности. Федерални истражни биро (ФБИ) уступио им је 137 страница док је још толико својих записа задржао у тајности, до даљњег.
Маркес је имао 33 године када је са супругом и малим сином стигао у Њујорк (1961. године) и као дописник кубанске агенције Пренса Латина уселио се у хотел „Вебстер”.
Едгар Хувер, први директор ФБИ, човек који је на челу бироа остао за време осам америчких председника, одмах му је отворио досије и он је попуњаван сликама, контактима, преписима из новина читаве 24 године, чак и када је Гарсија Маркес стекао светску књижевну славу. Али за постојање досијеа није се знало све до сада, а писац „Сто година самоће” могао је тако нешто само да наслути.
Маркесово познанство са Фиделом Кастром почело је управо тада када се Колумбијац запослио на кратко у Пренси Латини, и прерасло у интимно пријатељство којим се писац поносио до краја живота (2014).
Кубанска агенција је основана 1959, убрзо после кубанске револуције, на иницијативу аргентинског Кубанца Че Геваре, како би се на шпанском језику „неутрализовала америчка пропаганда”. У њој су на почетку радили познати новинари и млади латиноамерички књижевници. Уз Гарсију Маркеса, ту су били: Хорхе Рикардо Масети, Родолфо Валш, Рохелио Гарсија Лупо, Леонардо Акоста.
Како су односи две земље одлазили у дубљи лед, тако су Вашингтон и Хавана гушили слободни проток информација и пропаганде.
Пренси Латини одузета је акредитација у САД 1969, а претходно су кубанске власти затвориле редакције америчких новинских агенција АП и УПИ у Хавани. Али Маркес се веома кратко задржао у Пренси Латини, па укидање агенције није осетио на свом џепу.
На вест да му је отац био толико дуго под америчком присмотром Родриго Гарсија, старији Маркесов син, каже да га то уопште не изненађује. Јер како је рекао, евоцирајући време хладног рата и заоштрених односа са Кубом, „Колумбијац у Њујорку који разрађује тек отворену агенцију комунистичке државе мора бити више него сумњив”.
Писац је више пута приметио како су га док се враћао кући са посла (1961) пратила два човека који су „међусобно комуницирали путем звиждука” сећа се Родриго Гарсија, а преноси амерички лист.
Претпоставка да су то агенти Ције или кубанске обавештајне службе била је у то време сасвим природна.
Гарсија Маркес је међутим врло брзо отпуштен из Пренса Латине, јер су кубански државни службеници сматрали да није довољно радикалан. Хавана је хтела експлицитнији став, што имајући у виду Маркесов бујни уметнички таленат, није могла да добије од таквог писца какав је био творац магичног реализма.
У Куби је тада пламсала постреволуционарна фракцијска борба, а Габријел Гарсија Маркес никада није био комуниста са црвеном књижицом. Напротив, написао је неколико текстова са пута по социјалистичким земљама и ниједан није био чисто пропагандно штиво. У Хавани га једноставно нису сматрали „правим комунистом”.
Имао или немао чланску књижицу, за ФБИ је он био „црвени писац” као и многи други пре и после њега.
И шта садржи досије о једном таквом човеку какав је Габријел Гарсија Маркес?
На самом почетку описује се његова веза са Пренса Латином у којој „раде комунисти и прокомунистички новинари”.
Два месеца после тога агенти убацују допуну у тек отворени досије у разјашњавају да је његово лично име Габријел, а не Хосе, како су претходно мислили. Одмах потом агенти су га пратили на суђење једном Кубанцу који је био оптужен за убиство. Маркес је овај догађај пратио као новинар, а у досијеу пише како Гарсија Маркес има „ужасних тешкоћа са енглеским језиком” и да због тога, тешко да може да прати шта се дешава на суђењу. 
ФБИ описује и његов физички изглед. Констатују да је „ситне грађе”, уског лица и да носи бркове. Касније током 24 године, ови описи су се мењали. Али бркови су остали.
Агенти су „ископали” да Гарсија Маркес плаћа 200 долара месечно за хотелску собу у којој живи са супругом и двогодишњим сином. Нико му није дошао у посету, закључују са жаљењем.
Већ неколико месеци касније, број агената око Гарсије Маркеса се повећао. ФБИ је уговорио привремени посао са још деветорицом доушника са задатком да обилазе кварт око кубанске новинске агенције и мотре на Гарсију Маркеса. Како је пролазило време, тако су се мењали агенти на досијеу Гарсије Маркеса, па је сваки од њих у тајне документе убацивао свој печат. Један је открио да је „Де Маркес, колумбијски писац врло прокастристички оријентисан”. Други извештава да је Маркес пратио рат у Анголи. „Као да му венама тече кубанска крв”, процењује овај агент. Гомила бескорисних информација, испливала на видело, говори о узалуд баченој гомили пара ради прикупљања безначајних и застарелих података.
Ако се ишта може извући као поука из досијеа о случају Габријела Гарсије Маркеса, то је да обавештајци нису у стању да раде свој посао и да су светски званичници на много бољи начин успевали да на себе огрну део његове славе. Гарсија Маркес неколико пута је био гост у Белој кући за време Била Клинтона. Бивши амерички председник хвалио се да је „Сто година самоће” прочитао још док је био студент и да му је то омиљени роман. Када је умро (април 2014) Барак Обама назвао га је „представником и гласом народа Америке”. Свет је изгубио једног од највећих визионара, и једног од мојих омиљених писаца –додао је амерички председник. Клинтон је жалећи за Маркесом написао да му је била част што је са Маркесом био пријатељ пуних 20 година и што је имао прилику да упозна „тај бриљантни ум и велико срце”. Па како онда та два председника нису приметила да то срце и бриљантни ум, куцају за Кастрову Кубу, а доушници су то јавили у ФБИ?
Зорана Шуваковић,  објављено: 11.09.2015. у Политици

Нема коментара:

Постави коментар